Profesor FSU Marko Stojanović za magazin „The Stage” o pantomimi

/ / Blog / 4. 05. 2018.

 Profesor FSU Marko Stojanović

Stručna oblast: Gluma, Scenski pokret

„The Stage”, 2. maj 2018. godine

 

Suosnivač Svetske organizacije pantomimičara i profeosr FSU, Marko Stojanović govorio je na temu pantomime za jedan od najznačajnijih svetskih i britanskih pozorišnih časopisa “The Stage” koji postoji od 1880. godine:

Pavlo Vyshnevskyi i Maksym Lytvynenko, studenti odseka za pantomimu Kijevske akademije za cirkus i varijete, izvode „Naš svet“ (Our World) za WMO
Fotografija: Filip Stojanović

 

„Pantomima je danas na verovatno najnižim granama u modernoj istoriji”

 

Pantomima se suočava sa mnogim izazovima, ali nije umrla sa Marcelom Marceauom, tvrdi suosnivač Svetske organizacije pantomimičara (WMO) Marko Stojanović, koji je prethodnog meseca u Srbiji organizovao međunarodnu konferenciju s ciljem borbe protiv negativnog odnosa koji ljudi često imaju prema ovoj vrsti umetnosti.

Pantomima je kroz istoriju imala uspone i padove. Uživala je veću popularnost u antičkoj Grčkoj i Rimu, kao i renesansi, u doba komedije del arte, te manju popularnost u drugim epohama. Pantomima, koja je danas na verovatno najnižim granama u modernoj istoriji, bila je na vrhuncu popularnosti u doba nemog filma i umetnika kao što su Jean-Gaspard Deburau, Jean-Louis Barrault, Etienne Decroux, Henryk Tomaszewski, Oleg Popov,
Ladislav Fialka, Jacques Tati, Paul J Curtis, Lindsay Kemp i Marcel Marceau, koji
je sinonim za ovu umetnost.

Njena popularnost je oduvek bila vezivana za određenog pantomimičara koji je bio popularan u određenoj epohi. Isto je i danas iako ne bi trebalo tako da bude – danas imamo televiziju, internet i personalne uređaje, a pantomima je savršen sadržaj za vizuelne medije jer predstavlja jezik svih, što poručuje i novi slogan Svetske organizacije pantomimičara.

Slično je stanje i u Velikoj Britaniji iako moramo biti svesni činjenice da je pantomima danas razvijenija u Istočnoj Evropi i Južnoj Americi nego na zapadu, dok u izrazito amaterskoj formi cveta i u Jugoistočnoj Aziji.

Ukucajte „pantomima Velika Britanija“ u bilo koji internet pretraživač i videćete da agencije koje se bave organizacijom događaja nude pantomimu kao jeftinu zabavu u šoping centrima ili na žurkama. Malo je verovatno da ćete pronaći istorijske podatke ili ličnosti vezane za pantomimu.

Yoram Boker, profesor teatra na Univerzitetu u Tel Avivu i dobitnik Specijalne nagrade WMO, demonstrira komediju del arte na prvoj Svetskoj konferenciji o pantomimi, održanoj u martu. Fotografija: Filip Stojanović

 

Zapravo, sedište jedne od najvažnijih svetskih institucija više se ne nalazi u ovoj zemlji. Reč je o Theatre de l’Ange Fou i International School of Corporeal Mime, koje vode Corinne Soum and Steven Wasson. Oni su poslednji asistenti „oca moderne pantomime“ Etiennea Decrouxa, koji je stvorio jednu od najuticajnijih tehnika 20.veka, ne samo za pantomimu već i za moderni ples i neverbalni teatar u celini. Godine 1995. kompanija i škola su se premestile iz Pariza u London, što je učinilo Veliku Britaniju jednim od retkih pantomimičarskih centara na svetu. Ipak, u međuvremenu su se trajno preselili u Sjedinjene Države.

Pre nekoliko godina, tokom jedne posete Velikoj Britaniji, imao sam sastanak sa nekim iz Međunarodnog festivala pantomime u Londonu. Razgovarali smo nekih sat vremena, ali ono što mi i dan-danas odzvanja u glavi je sledeća rečenica: „Godinama pokušavamo da promenimo ime festivala kako bismo zbog naše publike izbegli reč pantomima…” – što je tužno, ali je potom usledio tračak nade – „… ali nismo uspeli da nađemo bolju reč.”

Situacija u mnogim zemljama je tek nešto bolja od one u Velikoj Britaniji. Upravo zbog toga nam je potrebno nešto poput Svetske organizacije pantomimičara. Ne možemo menjati imena festivala, škola, kompanija ili žanrova samo zato da bismo izbegli reč pantomima zbog straha da bi ona mogla da izazove negativnu reakciju. Pantomima nije umrla sa Marcelom Marceauom.

5 saveta za ulazak u svet pantomime

  1. Nemojte imati predrasude u pogledu toga koja je tehnika, stil ili škola bolja. Svi ti poznati pantomimičari, profesori, osnivači škola, stilova i tehnika su prosto tragali. Njihova obuka i trening će nam omogućiti da ne ponavljamo njihove korake, jer bi u tom slučaju čovečanstvo
    bilo poput hrčka koji neprestano trči i ne stiže nikud.
  2. Obrazujte se u (formalnim) školama jer će ono što naučite biti poput zaštitne mreže sa znanjem, tehnikom i načinom razmišljanja. Edukujte svoju publiku. Odvojte vremena posle nastupa da popričate s njima, naučite ih nekim pokretima. Radite sa decom – vašom budućom publikom. Poštujte svačije znanje i želju da ga dele s drugima.
  3. Ne plašite se pantomime. Pantomima je neverbalna komunikacija, bila je tu pre jezika, te su njene osnove zapisane u našim genima. Pantomimu prosto učite kako biste stekli alate da se njome bavite u pozorišnom okruženju. Ne plašite se da vaša publika neće razumeti šta radite. Poštujte njihovu želju da vam ustupe svoje vreme (i novac).
  4. Pantomima je timski rad. Čak iako nastupate sami, to je grupna aktivnost koja uključuje publiku. Nikada niste sami. Pantomima je takođe poput sporta – fizička aktivnost. Stoga svakodnevno trenirajte svoje telo, disciplinujte svoj um i testirajte svoju kreativnost. Poštujte svoje telo, ono vam je nezamenljiv alat.
  5. Pantomima je savršena za skoro sve događaje, prostore, ali i medije. Istražite sve mogućnosti pantomime. Možete to raditi u pozorištu, na televiziji, za internet ili pomoću aplikacija. Možete je koristiti da nastupate, da podučavate nauku ili jezik ili da pomognete ljudima da brže steknu sportske veštine. Pantomima vam daje bezbroj mogućnosti da je vežbate, koristite i delite, ali i da zaradite. Poštujte pantomimu kao poslovnu priliku.

Pa ipak, problema sa pantomimom ima širom sveta. Najveći su klanovske podele, u smislu „Pohađao sam Marceauovu školu pa moram sa visine da gledam na one koji su pohađali Decrouxovu, koji sa visine gledaju one koji su pohađali Lecoqovu…“ Kada smo 2004. godine osnovali Svetsku organizaciju pantomimičara, prvo što smo se dogovorili jeste da ne dajemo prednost nijednoj školi, profesoru, tehnici ili stilu, već da poštujemo i podržavamo jedni druge. Ova ideja i ambicija su nas dovele do prve Svetske konferencije o pantomimi koja se u martu održala u Beogradu, u Srbiji.

Kada je konferencija bila u fazi planiranja, ideju da imamo 30 do 35 učesnika smatrali smo prihvatljivim uspehom. Na kraju smo imali preko 70 učesnika iz 21 zemlje, sa 4 kontinenta. Na ovoj manifestaciji, koja je trajala tri dana tokom snažne mećave, imali smo brojne događaje, uključujući i devet predstava, četiri panel-diskusije, četiri radionice, mnoge prezentacije, dva festivala pantomime, mini-turneju stokholmskog Pantomimteaterna, pantomimičarsku radionicu sa decom iz jednog izbegličkog kampa, dodelu nagrada, kao i World Mime Day Edit-a-Thon u saradnji sa Wikimedia Serbia.

Iako smo imali pomoć lokalnih institucija kao što su Univerzitet umetnosti u Beogradu, Srpsko-korejski informatičko pristupni centar, Pozorište lutaka „Pinokio”, te volontera, prijatelja i članova porodice, jedina sredstva su došla kroz naknade za učešće i ono što su neki od nas dali iz sopstvenog džepa. Konferencija je bila toliko divno iskustvo koje je svima dalo vetar u leđa da mogu zvanično da kažem (pankerskim glasom): „Pantomima nije mrtva!”

Ipak, još uvek ima mnogo posla. Proteklih decenija, umesto da bude nezavisna umetnost, pantomima je služila drugim scenskim umetnostima kao što su pozorište, ples ili cirkus. Na primer, nakon što završe dve do četiri godine na školama ili univerzitetima koji se baziraju na Decrouxovoj tehnici, pantomimičari često pristupaju trupama koje se bave savremenim plesom. Lecoqovi učenici završe u pozorišnim komadima, klovnovskim ili lutkarskim predstavama. Na konferenciji smo imali panel-diskusiju na temu pantomime i plesa i zaključak je da ne postoji jasna granica između njih ili je, ako postoji, nevidljiva.

Činjenica je da se pantomima vraća u mejnstrim, makar i samo kao dodatna obuka. Na nekim univerzitetima danas postoje nezavisne katedre za pantomimu, odvojene od glume i plesa. U Evropi sam držao masterklas na odseku za pantomimu stokholmske Akademije dramskih umetnosti i na odseku za pantomimu Državnog univerziteta za pozorište i film u
Tbilisiju; obe institucije imaju jake programe, od kojih se jedan oslanja na ples a drugi na folklor.

Učesnici Svetske konferencije o pantomimi (gore), koja se održala u Beogradu u martu ove godine, sa potpredsednikom Oferom Blumom (skroz levo) i predsednikom Markom Stojanovićem (skroz desno). Fotografija: Filip Stojanović

 

Takođe, imamo i Odsek za pantomimu na Kijevskoj akademiji za cirkus i varijete i Odsek za pantomimu pri Nacionalnoj akademiji za pozorište i film u Sofiji, Školu pantomime na Akademiji za pozorište i ples u Amsterdamu, kao i Odsek za pantomimu na Akademiji scenskih umetnosti u Pragu. Svi oni nude osnovne i/ili master programe pantomime. Jedna od aktivnosti WMO jeste da okupi šefove i profesore sa tih odseka kako bi se uspostavila saradnja i iskoristili evropski fondovi za razmenu i mobilnost studenata i profesora. To je suština bolonjskog procesa – a pantomima još uvek ne uživa sve njegove pogodnosti.

Kako bi pospešio strateško razmišljanje, WMO je nedavno osnovao Svetski savet pantomimičara, interno telo koje čine pojedinci i udruženja nosioci Specijalne WMO nagrade. Savetu će se pridružiti i Međunarodni festival pantomime u Londonu.

WMO je registrovana u Srbiji zbog toga što su zakoni liberalni, a troškovi vođenja organizacije relativno niski. Desetak godina sam ja pokrivao te troškove – imao sam sreću da na univerzitetu predajem glumu i scenski pokret, a kasnije i komunikacijske veštine, dok sam istovremeno nastupao u pozorištu i na televiziji kao glumac ili komičar.

Pantomima u Srbiji nema tradiciju. To je sporadična stvar iako od 1973. imamo Međunarodni festival monodrame i pantomime. To je tradicionalno bio centralni događaj u svetu pantomime, međutim, nakon ratova na Balkanu devedesetih godina nije uspeo sasvim da se oporavi. Kao i u mnogim drugim zemljama, pantomima u Srbiji je na nivou statističke greške.

Nagrade WMO

Od 2015. WMO dodeljuje nagrade kako pojedincima, tako i organizacijama:

Specijalna nagrada WMO za izuzetan doprinos pantomimi – dobitnici: Amiran Shalikashvili (Gruzija), Stanislaw Brosowski (Švedska), Andres Valdes (Slovenija), Ella Jaroszewicz (Francuska), Carlos Martinez (Španija), Ivan Klemenc (Srbija), Corinne Soum (Francuska),
Yoram Boker i Boris Svidensky (Izrael), Velio Goranov (Bugarska).

Specijalna nagrada WMO za promociju i razvoj pantomime – dobitnici: Georgian State Pantomime Theatre (Gruzija), Yerevan State Pantomime Theatre (Jermenija), Pantomimteatern (Švedska), Studio Magenia (Francuska), International Visual Theatre (Francuska), Međunarodni festival monodrame i pantomime (Srbija).

Ipak, stvari su moguće i kod nas. Krajem devedesetih postavio sam dve mejnstrim pantomimičarske predstave u Beogradu koje su doživele popularnost, omogućivši nam da napravimo turneju po zemlji i regionu. Jedna je bila romantična komedija, druga istorijska komedija, obe napisane bez reči za pantomimu. Trenutno planiram da se vratim na scenu sa
nečim novim i dovedem pantomimu na televiziju i internet.

Imamo i novi festival pantomime (za gluve) u južnoj Srbiji, P(h)antomfest, koji od 2011. u Vranju organizuje Međuopštinsko udruženje gluvih. Nakon što sam se 1997. vratio iz Pariza, gde sam studirao kod Marceaua, držao sam besplatne časove deci sa oštećenim sluhom, što je moj način ne samo da vratim nešto zajednici već i da edukujem novu publiku i osnažim mlade sa oštećenim sluhom. Neki od učenika se i dalje bave pantomimom, nastupajući profesionalno ili podučavajući decu sa oštećenim sluhom.

Godine 2008. ovo je postao projekat WMO pod nazivom „Muzika tišine“ (Music of Silence) – kao što nam je i sam Marceau govorio na časovima: „Slušajte tišinu. Tišina je muzika za pantomimičara.” Nakon toga smo počeli da dobijamo sredstva od srpske vlade, što je pokrilo deo naših troškova. Sa projektom smo posetili Rumuniju, gde sam prisustvovao simfoniji komunikacije i kreativnosti dece sa oštećenim sluhom iz Rumunije i Srbije koji su radili zajedno. Sada želimo da podelimo to sa svetom, sa zemljama članicama našeg novog međunarodnog partnera, Međunarodnim pozorišnim institutom, što predstavlja prekretnicu za WMO.

Pretpostavljam da će naredna prekretnica za pantomimičare širom sveta biti kada se budemo složili da je Rowan Atkinson pantomimičar

Pretpostavljam da će naredna prekretnica u načinu na koji razmišljaju pantomimičari širom sveta biti kada se budemo složili da je Rowan Atkinson pantomimičar – u svetlu čega je WMO odlučila da mu dodeli Specijalnu WMO nagradu za izuzetan doprinos pantomimi.

U međuvremenu planovi su u toku za organizaciju naredne konferencije, koja bi trebalo da se održi u Beogradu (otvoreni smo za predloge drugih zemalja koje su pokazale zainteresovanost za domaćinstvo) od 21. do 23. marta 2019. Počećemo sa prikupljanjem sredstava tako što ćemo razne organizacije i kompanije zamoliti za investiciju – investiciju u budućnost pantomime.

Originalni tekst objavljen u magazinu „The Stage“ možete pogledati ovde. 

 

Svetski dan pantomime

WMO je 2008. osnovala Svetski dan pantomime kako bi obeležila rođendan Marcela Marceaua. Svetski dan pantomime, koji je postao deo Svetske nedelje izvođačkih umetnosti (World Performance Week), obeležava se svakog 22. marta u preko 40 zemalja na četiri kontinenta.

worldmime.org

 

 


linkadmin author