Nova participativna predstava u srpskom pozorištu, koprodukcija budžetskih institucija i nezavisnih inicijativa (Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac, Puls teatar Lazarevac, Seoski kulturni centar Markovac i Umetnička grupa „Hop.La!”)
Polazište predstave „Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 20. veka”, prema tekstu i u režiji Anđelke Nikolić, dokumentarističkog je karaktera. Scenski tekst je nastao na osnovu autentičnih zapisnika sa suđenja, stručnih ogleda i studija iz oblasti istorije, etnografije, sociologije i prava, a otkriva ispovesti žena optuženih za trovanje muževa u selima ćuprijskog okruga u drugoj polovini dvadesetog veka, kao i svedočenja osoba iz njihovog okruženja. Ova neobično izazovna i fragmentarno strukturirana radnja postavlja pitanja statusa žene u patrijarhalnom društvu, njene obespravljenosti i nemoći, kao i porodičnog nasilja, sistemske nepravde i zloupotrebe moći.
Način scenskog izvođenja ovog teksta naročito izoštrava njegovu društveno-političku važnost, ali i tragičnu istinitost radnje. Dvadesetak gledalaca smešteno je na kružnom, zajedničkom prostoru sa glumicama. Iluzija je razbijena u paramparčad, scenskog dekora nema, kao ni granice između glumica i publike, i to ne samo fizičke već ni učesničke. Briše se tradicionalna pasivnost gledalaca, jer svi dobijamo uloge i tekst koji povremeno govorimo na zajedničkoj sceni. Preuzimamo uloge sudija, svedoka, rodbine žrtava i druge, do temelja rušeći tradicionalan koncept pasivne publike, sakrivene u bezbednom mraku. Sa takvim preuzimanjem uloga jača naš intelektualni i emotivni angažman, a to saučesništvo je naročito značajno zbog tematike predstave, njenog preispitivanja (ne)pravednosti zakona i sudskih odluka i njihove selektivnosti i relativnosti u odnosu na etničke, rodne i klasne razlike. Glumice Ivana Nedeljković, Jasmina Dimitrijević, Jelena Cvijetić, Katarina Mitrović i Maja Jovanović Spasojević vešto nas vode kroz predstavu, pri čemu imaju uloge naratora i medijatora, ali i likova koje povremeno tumače, i to psihološki vrlo uverljivo. U igru je uključen i jedan živahan i šarmantan pas po imenu Šarlota, koji doprinosi građenju autentičnog doživljaja ovog vrednog i neobično angažovanog scenskog eksperimenta.
Ova radikalna učesnička pozicija publike podseća na rasprave Žaka Ransijera o potrebi za emancipovanim gledaocem. On je smatrao da je običan gledalac loša opcija, jer je gledanje suprotnost znanju i delovanju. Zato se zalagao za pozorište bez gledaoca, odnosno za pozorište u kome stari gledalac više neće biti pasivan, već će postati učesnik. U tim okolnostima, pozorište postaje institucija nove jednakosti. Ransijer ističe da je to politički trenutak par excellence, jer sugeriše mogućnost društvenih promena, što je ova predstava u praksi ostvarila na intrigantan način.
Autor: Ana Tasić
