Božidar Đurović: Umetnost i kultura suočavaju se sa izazovima

/ / Vesti / 12. 03. 2024.

U obeležavanju 140 godina postojanja Nikšićkog pozorišta reditelj Božidar Đurović odlučio se za premijerno izvođenje Kovačevićeve drame „Kumovi”, pružajući umetnički odgovor na aktuelne društvene izazove. Đurovićeva rediteljska vizija, ukorenjena u lokalnom kontekstu, postavlja temelje za jedinstveno umetničko iskustvo koje pomera granice i reflektuje šire društvene teme.

Kako komentarišete to što su pre 140 godina, kako se može zaključiti prema pisanju „Glasa Crnogorca”, pozorišta i kultura očigledno bili pitanje prestiža na ovom prostoru, i za građane i za vlast?

– Paradoksalno je ali istinito da je 1449. godine tadašnja Zeta, a današnja Crna Gora u Štampariji Crnojevića na Cetinju objavila „Oktoih”, kada štampariju nisu imale mnoge evropske zemlje sa neuporedivo značajnijom kulturnom tradicijom. Skoro četiri veka kasnije, a gotovo pola veka nakon osnivanja Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, rodila se potreba da se na Cetinju i Nikšiću, u razmaku od mesec dana, rode dve pozorišne scene. Verovatno je bilo prestiža između ta dva mala ali istorijski značajna grada, i duboko verujem da su predstave nastale iz autentične potrebe građana za pozorištem i kulturom. Meni se ukazala velika čast da režiram predstavu koja će, između ostalih događaja, obeležiti zaista veliki jubilej, i s radošću sam prihvatio ponudu direktora Nikšićkog pozorišta Radinka Krulanovića.

 

Na raznim scenama najviše ste režirali upravo dela Dušana Kovačevića („Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću”, „Urnebesna tragedija”, „Balkanski špijun”, „Profesionalac”). Zanimljivo je da ste u NP u Beogradu 2001. prvi postavili jedno delo najvažnijeg savremenog dramatičara ovog prostora koje do tada nije igrano u našem nacionalnom teatru, „Sabirni centar”. Kako komentarišete taj paradoks?

– Još kao student, svojom prvom dramom „Maratonci trče počasni krug” Dušan Kovačević je postao nezaobilazno ime u srpskoj dramskoj književnosti, a sudeći po izvođenju njegovih tekstova diljem planete i jedan od najznačajnijih evropskih dramatičara.

 

Kao i u „Sabirnom centru”, Kovačević i u ovoj drami „seli” svoje junake u događaje koji počinju na „onom svetu”. Iako su ove priče univerzalne, da li se ipak nas najviše tiču, jer, prema onome što nam se dešava više od trideset godina, izgleda kao da smo sa „onog sveta”?

– Da bi književno, a naročito scenski uverljivo ispričao priče, Dušan Kovačević neverovatnom inventivnošću i originalnošću u „Sabirnom centru” koristi naučno dokazivu kliničku smrt, a u „Kumovima” budističkoj veri svojstvenu reinkarnaciju. Ideja predstave „Sabirni centar” je bila sadržana u replici profesora Pavlovića: „Trebalo je da umrem da bih saznao sa kime sam živeo”.

A u „Kumovima”, zahvaljujući reinkarnaciji i zadivljujućem piščevom poznavanju ljudske i pseće prirode, govori se o neuništivosti iskrenog prijateljstva, istine i ljudske duše. Iako je i ovaj Kovačevićev komad u velikoj meri prožet mentalitetom, što mu daje posebnu čar i prepoznatljivost, a samim tim i potencijalnu scensku gledanost i dugovečnost, nesporno je da ova priča ne poznaje prostorne granice i može da funkcioniše na bilo kojoj evropskoj sceni, posebno u neuređenim društvima, kao što je naše.

 

Zbog čega ste odlučili da se upravo ovim delom obeleži jubilej Nikšićkog pozorišta?

– „Kumove” sam pozorišno osmislio i izrežirao čim sam pročitao tekst. Prolazile su godine i godine, strpljivo sam čekao da se sklope sve kockice. Uveren sam da je sada pravi trenutak da se ovom sjajnom delu nanovo udahne scenski život, kada se već iz nepozorišnih razloga nije dogodio u mojoj matičnoj kući. „Kumovi”, kao i sve Kovačevićeve drame, iako su utemeljene u savremenoj društvenoj zbilji, nisu zasnovane na banalnim i lako promenljivim dnevnopolitičkim dešavanjima. Naprotiv. One anticipiraju i nepogrešivo naslućuju posledice nemile stvarnosti. Tako i „Kumovi” sada imaju još izražajniju aktuelnost i društvenu angažovanost nego pre deceniju, kada je bila njihova praizvedba u Zvezdara teatru. Danas određene replike zvuče kao da se mastilo na tekstu još nije ni osušilo.

 

Šta je vama najuzbudljivije u drami u čijem podnaslovu piše „Komedija svakodnevne tragedije”?

– Podnaslov „Kumova” nedvosmisleno upućuje na tematsku i tragikomičnu žanrovsku određenost, koja se u potpunosti uklapa u moju pozorišnu poetiku i kritiku, ali ima i empatičan pogled na čoveka i ljudsku prirodu. To je jedan od razloga zbog čega sam režirao nekoliko Kovačevićevih drama. Neobično maštovita i zanimljiva priča ukorenjena u predugu i teško promenljivu društvenu svakodnevicu je intrigantan pozorišni izazov.

 

Izvor: Danas


Zorana Radosavljević author