Poentilizam u digitalnoj umetnosti: Piksel umetnost kao medijum izražavanja u video-igrama

/ / Blog / 8. 05. 2024.

Piksel umetnost, kao oblik stvaranja veće slike od malih detalja, zasniva se na pikselima, najosnovnijim strukturnim jedinicama digitalne slike. Razvija se tokom 70-ih godina prošlog veka, kada su kompjuteri i digitalna umetnost počeli da dobijaju na značaju. Mnoge popularne igre tog perioda, kao što su „Metroid”, „Super Mario Bros” i „The Legend of Zelda”, koristile su piksel-art zbog hardverskih ograničenja tog vremena. Estetika piksel-arta nije bila umetnički izbor već nužnost. Sa razvojem tehnologije i porastom popularnosti 3D grafike tokom 90-ih godina XX veka, piksel umetnost je postepeno izgubila svoju dominaciju, posebno u oblastima konzola i igara.

Ipak, i pored smanjene upotrebe piksel umetnosti u industriji igara, savremeni kontekst donosi novi talas popularnosti. Interesovanje za ovu estetiku se ponovo probudilo u dvehiljaditim godinama. Jedan od takvih primera je igra „Cave Story” (2004), koja je postala kultni klasik u svetu piksel igara sa svojom izražajnom piksel-art grafikom i uzbudljivom pričom. Ova igra je postigla neočekivani uspeh i postala poznata po svojoj piksel-art estetici, što je podstaklo i druge dizajnere video-igara da istraže mogućnosti piksel umetnosti u modernom kontekstu. Razvijaju se igre kao što su „Superbrothers: Sword & Sworcery EP” (2011) – kombinuje piksel-art sa stilizovanim vizualima i atmosferičnom muzikom, „Fez” (2012) – ističe se jedinstvenim dizajnom, zagonetnim izazovima i prelomnom mehanikom rotacije sveta, zatim indie igra „Undertale” (2015) – kombinuje retropiksel umetnost sa inovativnim mehanikama i dubokom narativnom pričom, „Stardew Valley” (2016) – simulacija života koja koristi piksel umetnost da oživi šarmantan ruralni svet itd. Simon Anderson, kreator igre „Owlboy” (2016), uveo je termin Hi-Bit kako bi opisao modernu piksel umetnost u video-igrama. Hi-Bit se odnosi na korišćenje piksela u savremenim igrama, ali bez tehničkih ograničenja koja su postojala na starijim konzolama sa 8/16/30/32-bitnom grafikom. Ovo omogućava umetnicima da koriste piksele na kreativniji način i da postignu visok kvalitet vizuelnih efekata. Poslednjih godina u nekim video-igrama se eksperimentisalo sa kombinacijom piksel estetike i modernih vizuelnih efekata kako bi se stvorio osvežavajući spoj. Primer takve igre je „The Last Night” (2021), koju je razvio studio „Odd Tales”. „The Last Night” se ističe svojim impresivnim bioskopskim (cinematic) vizuelnim prikazima i predstavlja hibrid sastavljen od piksel umetničkih tekstura i 3D grafike, što stvara jedinstveno iskustvo za igrače. Kroz paralaksnu kameru igra pruža dubinu i pokret u scenama, dok visoko rezolutivna umetnost piksela održava prepoznatljivu estetiku. Dodatno, primena zadivljujućih vizuelnih efekata doprinosi atmosferi igre i čini je vizuelno impresivnom. Ovakav eksperiment pokazuje kako se tradicionalna piksel estetika može preoblikovati i osvežiti kroz upotrebu savremenih tehnika i tehnologija na inovativan način.

Međutim, glavno pitanje je zašto je piksel-art danas toliko popularan i zastupljen. Neki od tih razloga mogu se pripisati nostalgiji, umetničkoj estetici i kreativnoj slobodi koju pruža (Smith, 2021). Mnoge igrače estetika old school gaminga podseća na igre iz detinjstva i pruža im osećaj topline i nostalgičnosti. Piksel umetnost privlači publiku koja želi da se vrati u doba kada su video-igre bile jednostavnije, ali i izazovne i zabavne. Međutim, ovo svakako nije usamljen fenomen koji pokazuje da nostalgija može biti snažan katalizator za stvaranje novih umetničkih izraza. Iako je synthwave počeo kao muzički stil inspirisan prošlošću i osamdesetima, on je tokom vremena evoluirao i stvorio sopstveni identitet. Muzičari koji se bave synthwaveom eksperimentišu sa različitim zvucima, kombinujući elemente retroestetike sa savremenim tehnikama i produkcijom. Tako je ovaj žanr izrastao iz nostalgije i postao relevantan i aktuelan u današnjem muzičkom svetu.

Zatim, tu je i prepoznatljiva umetnička estetika, koja kroz karakterističnu blocky formu stvara unikatne vizuelne kompozicije. Ova jednostavnost u dizajnu omogućava umetnicima da se fokusiraju na suštinske detalje i oblike, kao i na prenošenje atmosfere i emocija kroz minimalističke elemente (Zhang, 2019). Piksel-art igre se razlikuju od veoma realističnih AAA igara u svojoj estetici i zahtevaju od igrača da „popune praznine”, jer su likovi i objekti prikazani pomoću samo nekoliko piksela. Umesto da pružaju detaljne vizuelne informacije, piksel-art igre podstiču igrače da koriste svoju maštu i razvijaju perceptivno iskustvo, što produbljuje interaktivni proces između igrača i igre, angažuje igračevu kreativnost i stimuliše imaginaciju. Analogija se može povući sa drugim umetničkim medijima kao što je anime, gde minimalistički crteži mogu preneti izražajnost i emocije, ili impresionistička slika, koja zahteva angažovanje gledaoca da interpretira i rekonstruiše prikazanu scenu. Potrebno je na ovom mestu spomenuti i uticaj piksel-arta na oblast tradicionalnog slikarstva, gde sve češće srećemo izražavanja putem piksela na platnu.

Osim nostalgije i estetike, jeftiniji troškovi proizvodnje igara predstavljaju važan motiv za gejming industriju kada je reč o stvaranju piksel video-igara. U poređenju sa igrama koje imaju realističan izgled, piksel-art vizuelni materijali su efikasniji za proizvodnju. To znači da stvaranje piksel-art igara zahteva manje resursa, vremena i finansijskih sredstava. Ova efikasnost u proizvodnji piksel-art igara često privlači nezavisne gejm developere, koji često samostalno rade sa ograničenim budžetima i resursima. Stoga, piksel-art je postao sinonim za indie igre, koje su često kreativne, inovativne i eksperimentalne.

Fakultet savremenih umetnosti pruža studentima priliku da se upuste u kreativni proces stvaranja piksel video-igara i da razvijaju svoje veštine u tom području. Studenti imaju priliku da se bave razvojem piksel umetnosti, posebno kroz kreiranje 2D platformera ili kombinovanjem piksel sprite karaktera sa 3D okruženjem i vizuelnim efektima. Kroz ovaj kreativni način izražavanja studenti razvijaju svoju autentičnost i ideje, dok paralelno uče osnove razvoja video-igara, odnosno dizajna i mehanike video-igre.

 

Navedena literatura:

Smith, A. R. (2021). A Biography of the Pixel. MIT Press.

Zhang, Z. (2019). The Aesthetics of Pixel Art: Past, Present, and Future. Proceedings of the International Conference on Design, User Experience, and Usability: Design Philosophy, Methods, and Tools, 953–964.

 

Autor: Irena Paunović


Andjela Petrovic author