U radijusu od 600 km izvan Beograda, bogata i raskošna prestonica Austrije, u kojoj je spoj tradicije i savremene umetničke produkcije vidljiv na svakom koraku, za umetnike sa naših prostora je mnogo više od turističke atrakcije ili lične inspiracije.

Tako blizu, a tako drugačije

Beč se nameće ne samo kao jedan od najvećih gradova Evrope, već i kao grad u kojem živi najveći broj srpskih iseljenika, čiji se nezvanični broj kreće oko 300 000, čineći ujedno i njegovu najbrojniju manjinsku zajednicu. Uprkos geografskoj blizini, ili možda baš zbog nje, kontekst života i rada u austrijskoj prestonici već na prvi pogled izgleda neuporedivo sa Beogradom i ovdašnjim navikama.

U današnjem vremenu ona je i neminovni povod za razmišljanje o profesionalnim mogućnostima saradnje dve prestonice koja je, blago rečeno, potpuno neiskorišćena i otvara prostor za brojne projekte u oblasti edukacije i umetničke produkcije. Lična inicijativa i agilnost privatnih institucija, kao i obično u našem slučaju, pokazuju se mnogo boljim, inovativnijim i efikasnijim od rada naših birokratskih ministarstava i diplomatskih predstavništava.

Umetnost na svakom koraku

Sredinom juna odazvao sam se na poziv novootvorenog Designcluba (www.designclub.wien) i jednog od njegovih osnivača Tamare Dragoš, koji promovišu savremenu umetničku produkciju sa srpskog i ex-jugoslovenskog prostora na izuzetno bogatoj kulturnoj ponudi austrijske prestonice.

U Beču je, inače, već dugo popularna forma čitanja novih književnih dela od strane autora, na javnim mestima različitog tipa, gde se u znatnom broju okuplja pozvana i redovna publika; način promovisanja kakav je kod nas skoro nepoznat. Tako je u subotu, 16. jula, u Designclubu u Ulici princa Eugena, prekoputa poznatog zamka Belvedere, održana promocija mog romana „Gospodari vremena”.

Diskusija o romanu „Gospodari vremena”

Radnja romana koja se odigrava u vreme Drugog svetskog rata bila je dovoljno zanimljiva i podsticajna za okupljenu publiku da se između čitanja odlomaka iz romana uključi u diskusiju sa autorom, pre svega o odnosu istorijskih činjenica i literarne fikcije, kao i savremenih aluzija.

Promociji je prisustvovala brojna publika, među kojom su bili i predstavnici književnog života naše dijaspore. Posebno izdvajam Barbi Marković, književnicu mlađe generacije koju je beogradska publika imala priliku da upozna na nekoliko nedavnih književnih susreta i festivala, kao i Miroslava Prstojevića, legendarnog promotera ex-jugoslovenske književnosti i vlasnika poznate knjižare koja isključivo prodaje knjige izdate na našim prostorima.

Srpski umetnici kao članovi svojevrsne potkulture Beča

Paradoksalno, na tako maloj geografskoj razdaljini od Beograda moguće je prepoznati čitave generacije naših iseljenika koje su razvile svojevrsnu subkulturu Beča, dok je među mlađom generacijom prisutna potpuna intelektualna i socijalna integrisanost.

U jednoj od mnogobrojnih bečkih galerija u toku je velika izložba o jugoslovenskim gastarbajterima, sa brojnim eksponatima i instalacijama, čiji autori su umetnici našeg porekla, dok je prisutnost naših umetnika srednje i mlađe generacije, naročito u oblasti likovnih umetnosti i dizajna, vidljiva na brojnim mestima u gradu – ali, nažalost, samo za naše profesionalce koji žive u Beču i koji u to mogu da vas upute. Tako se dolazi i do poraznih činjenica o potpunom odsustvu aktivnosti naših državnih, kulturnih i akademskih institucija u Beču, prepuštajući taj teren isključivo estradi, crkvi ili pak drugim ex-jugoslovenskim državama, članicama EU.

Tako, na primer, iako u Beču postoje slavistički centri pri Univerzitetu, ne postoji lektorat za srpski jezik i književnost, dok čitave oblasti umetničke saradnje, naročito u likovnim umetnostima, zavise isključivo od ličnih kontakata i mimo saradnje akademskih institucija koje, uprkos različitim materijalnim uslovima obrazovanja, dele ponekad i određene sličnosti o kojima ništa ne znamo.

Entuzijazam koji naslućuje svetlu budućnost

Srećom, umetnici našeg porekla imaju iskustva, akademskog znanja, ali i entuzijazma, koji već hronično nedostaje našim srozanim umetničkim i akademskim ustanovama, da istraže nove mogućnosti kulturne saradnje i edukacije. Među njih svakako spadaju Designclub i Tamara Dragoš, koji ispituju ne samo načine promovisanja naše kulture u Austriji, već traže i oblasti komplementarne saradnje i edukacije.

Iz našeg ugla, na primer, izgleda neobično da metropola koja ima ogromnu tradiciju u arhitekturi, teatru, literaturi i likovnim umetnostima nema razvijenu filmsku i igranu TV produkciju, pa čak ni adekvatnu obrazovnu strukturu iz te oblasti. U tom smislu, i lično sam se založio za otvaranje radionice filmske i TV dramaturgije pri Designclubu, čiji rad bi trebalo da počne već na jesen, a koji bi mogao da zainteresuje ne samo srpske i ex-jugoslovenske, nego i austrijske polaznike.

Sigurno je da postoje i drugi oblici komplementarne saradnje, pre svega u likovnim umetnostima, čemu Akademija lepih umetnosti i multimedija i njeni studenti likovnih departmana mogu da daju značajan doprinos svojim idejama i angažovanjem. U svakom slučaju, iskustvo raskošne bečke umetničke scene i udela naših umetnika u njoj dovode nas do spoznaje da je svako regionalno mapiranje naših umetnika i akademskih studija nezaobilazno bez saradnje sa našim bečkim kolegama i sunarodnicima.

Petar Grujičić, docent ALUM