FSU me je formirao kao glumicu

Šarmantna glumica Aleksandra Manasijević, koju pamtimo iz filmova „Guča” i „Put ružama posut”, ali i serija „Sinđelići” i „Folk”, kao svršeni student glume na Fakultetu savremenih umetnosti, govorila je o svojim studentskim danima i glumačkoj karijeri.

Kad ste se upisali, kakav je bio taj prvi susret sa klasom?

Bilo je drugačije od onog što sam ranije slušala. Ranije sam slušala da, kad dođeš na fakultet, bude 200–300 studenata, svi sede u amfiteatru, slušaju… Nas je bilo samo devetoro. U prvi mah mi je bilo čudno da vidim poznate ličnosti iako sam i ranije bila u kontaktu sa njima. Ali sada je poznata ličnost došla da meni bude profesor – to je još veća trema. Pa onda je tu i neko dokazivanje – ti sad hoćeš da se pokažeš, da pokažeš da znaš, da možeš. Za mene je FSU jedno divno i veliko iskustvo. Tu se prvo družimo sa našim klasićima, pa kasnije, u nekom daljem razvoju i radu, sarađujemo jedni sa drugima, pomažemo jedni drugima.

To su prijateljstva i saradnja za ceo život, to je ono pravo. FSU me je kao glumicu formirao i pripremio za ono što sledi.

Od sada će studenti glume na FSU učiti i tajne voditeljskog zanata, ali i menadžmenta i PR-a. Koliko je to neophodno u današnje vreme?

Čula sam da to radi naš kolega Marko Stojanović, koji je inače bio i moj profesor, i mene to mnogo raduje zato što to svuda u svetu već postoji. Mislim da ćemo mi biti jedini fakultet koji će to imati i to mnogo znači. To opismenjavanje mnogo pomaže glumcu i za voditeljstvo i da se snađe kroz tu neku karijeru, da može sam sebi da organizuje predstavu, da ne juri producente.

Svi koji smo u poslu znamo da je to jako teško, da svako gura svoje projekte. Ovako će glumac moći da napravi predstavu, da uzme sve u svoje ruke, da angažuje ljude sa FSU, da se tu napravi jedna divna saradnja. To je za mene divno.

Na Fakultetu savremenih umetnosti stekli ste veštine korisne i van scene?

Na FSU su nas naučili i da pišemo. Imali smo kreativno pisanje, gde smo naučili da pišemo projekte, što zvuči kao surovi biznis, ali je vrlo korisno. Dali su nam jednu paletu da možemo kasnije da radimo, da se trudimo i da koliko-toliko uspemo i ne budemo glumci bez posla.

Šta Aleksandra Manasijević savetuje kandidatima na prijemnom za glumu?

Samo da budu svoji. Sigurno će imati tremu kad dođu i kad vide komisiju koja ih ozbiljno gleda. Gledajte iza njih, uopšte nemojte njih da posmatrate. Radite ono što ste spremili, što ste naučili. Svako od vas je različit, niko nikome nije konkurencija i niko ni od koga nije bolji. Samo budite svoji, osmeh na lice i najopuštenije, jer i ti ljudi koji sede preko puta imaju tremu, i to možda još veću od vas.

Aleksandra Manasijević otkriva prenosti studiranja na FSU

Kako Vam posle svega zvuči uvreženo mišljenje da na državnim fakultetima dobijate kvalitetnije obrazovanje?

Kada sam upisivala privatni fakultet, mnoga deca koja su studirala na državnom fakultetu nisu htela da se sa nama mnogo druže. Smatrali su da su oni nekako za klasu viši od nas. Ne bih se tu složila. Znate, mi ovde imamo jako lepe uslove, počevši od profesora i sekretarijata, pa do enterijera. Ovde učimo mnogo toga.

Reći ću vam svoj primer – ja sam iz Vranja i, kad sam došla na fakultet, imala sam veliki problem sa dikcijom zato što su moji akcenti kratki i, jednostavno, ne znam da ih produžavam – kad produžim, zvučim kao Crnogorka, kad skratim – nije dobro, Vranje iz mene nije izlazilo nikako. I mene je profesorka dikcije oborila. Ona je postupila ispravno – prvo ćeš naučiti, pa ću te onda pustiti.

Šta je, prema Vašem mišljenju, prednost FSU u odnosu na druge umetničke fakultete?

Prednost našeg fakulteta je dostupnost profesora. Ne znam kakvi su drugde, ali profesori koji su nama predavali su i dan-danas dostupni za nas. I dan-danas, kada imam neku nedoumicu, pozovem i odmah dobijem odgovor i pomoć. Profesori su nam pomagali tokom studija, radili smo predstave, mi kao studenti smo predstave imali u Narodnom pozorištu, na maloj sceni, na Sceni „Raša Plaović”. Ko još ima u Narodnom pozorištu? Ja ne znam ko.

Gostujemo po televizijama, na početku studija upoznajemo se sa kamerama, sa time kako da pričamo na televiziji, kako da se ponašamo. Mi smo na akademiji od 9 do 18h svaki dan – pa to je jedna porodica! Tu se ljudi druže, tu ljudi uče, tu se deca druže sa profesorima. Profesor je tu zbog tebe i on će sve dati da nas nauči. Tako je bilo, tako je i ostalo, jer vidim koliko su deca sa FSU uspela. Moji klasići svi rade, niko nije bez posla. Neki snimaju serije, neki su se zaposlili u pozorištima, neki snimaju filmove, neki imaju svoje trupe… svako nešto radi.