Filip K. Dik – čovek čija su dela inspirisala mnoge

Filip K. Dik – čovek čija su dela inspirisala mnoge

Andjela Petrovic / / Blog / 25. 03. 2024.

Malo ljudi zna ko je F. K. D. (na engleskom se često koriste samo njegovi inicijali – PKD), ali zato mnogi znaju za filmske adaptacije njegovih romana kao što su: Blade Runner, Minority Report, Paycheck, A Scanner Darkly, Screamers, Total Recall, Next, The Adjustment Bureau, The Man in the High Castle, Imposter, a elementi iz filma Terminator su uzeti iz Dikove zbirke priča Second Variety. Da je nekim slučajem danas živ, bio bi izuzetno bogat čovek, ali, nažalost, njegov život nije bio ni sjajan ni raskošan. Isključiva prava za adaptaciju njegovih dela ima kompanija The Halcyon Group, koja je takođe otkupila franšizu Terminator.

F. K. D. je rođen 1928. godine u Čikagu, a sestra bliznakinja je umrla još kao beba. Tokom njegovog detinjstva porodica se preselila u Kaliforniju, u kojoj je živeo veći deo života. Još kao srednjoškolac se zainteresovao za naučnu fantastiku, a nakon srednje škole je upisao Univerzitet „Berkli”. Tamo se kratko zadržao, a interesantno je da je bio u klasi sa Ursulom le Gvin, mada se nisu poznavali. Fakultet je napustio zbog anksioznosti, a ubrzo nakon toga počeo je da piše kratke priče. Od pisanja nikad nije mnogo zarađivao, a poznato je i da su ga prijatelji često novčano pomagali. Dugo je bio ovisan o raznoraznim opijatima i smatra se da je u takvim stanjima izmenjene svesti dobijao inspiracije za svoje priče. Ostavio je iza sebe veliki broj kratkih priča (121) i romana (44). Rukopise je ostavio visokoškolskoj ustanovi California State University u Fulertonu. Umro je 1982. godine, a sahranjen je u Koloradu pored sestre.

F. K. D. je već od studentskih dana bio zainteresovan za psihologiju i filozofiju. Najviše ga je zanimalo šta znači biti čovek, zanimali su ga i dvojni identiteti (smatraju da je bio opsednut smrću sestre bliznakinje), razvoj i problemi ličnosti, mentalne bolesti (od kojih je i sam patio), realnost i alternativne realnosti, putovanje kroz vreme i kao mnoge druge teme. Jednom je rekao: „Ne verujem da univerzum/svemir postoji. Verujem da je jedino što postoji Bog i on je više od univerzuma. Univerzum je proširenje Boga u prostoru i vremenu. To je premisa od koje polazim u svojim radovima; da je takozvana stvarnost masovna obmana u koju svi moramo da verujemo iz sasvim nejasnih razloga”. Tema izmenjene ili alternativne stvarnosti se pojavljuje u svim njegovim delima.

Za delo The Man in the High Castle je dobio Nagradu „Hugo” 1963, ali izdavačke kuće koje su uglavnom objavljivale klasična i renomirana književna dela nisu htele da objavljuju njegovu naučnu fantastiku, te je za sitne naknade objavljivao u manje poznatim časopisima i izdavačkim kućama. Višestruko je nominovan za ovu i mnoge druge prestižne nagrade koje se dodeljuju za naučnofantastična dela. Osvojio je John W. Campbell Memorial Award (1975) za roman Flow My Tears, the Policeman Said, zatim The British Science Fiction Association Award (1978) za roman A Scanner Darkly, a za taj roman je naredne godine (1979) osvojio i Le Graoully d’Or. Posthumno mu je dodeljeno priznanje Kurd Lasswitz Preis (1985) za roman Valis. Bitno je napomenuti da je 1983. godine, nakon njegove smrti, počelo da se dodeljuje priznanje za najbolje delo naučne fantastike za prethodnu godinu – Philip K. Dick Award. Časopis Time je 2005. godine uvrstio njegov roman Ubik u 100 najuticajnijih romana koji su napisani od 1923. godine, što ga čini prvim piscem naučne fantastike koji je uvršćen u Biblioteku Amerike.

Njegova zaostavština nisu samo njegova dela i njihove adaptacije (radio-drame, televizijske serije, filmovi, pozorišne predstave). On je i inspirisao mnoge: sestre Vačovski, Kristofera Nolena, Darena Aronofskog, Pitera Vira, Terija Gilijama, Dejvida Finčera itd. O njemu su pisali i poznati filozofi kao što su Slavoj Žižek, Žan Bodrijar i Fredrik Džejmson. Njih je intrigiralo to što je pre toliko decenija jedan pisac naučne fantastike tako dobro predvideo postmodernistički svet – svet u kome mi danas živimo. O elementima 4. industrijske revolucije u njegovom romanu Flow My Tears, the Policeman Said možete pročitati više na sledećem linku.

Mnogi pisci pesama, kreatori video-igara i stripova, kao i stvaraoci umetničkih dela, odali su počast ovom piscu. Svečano je 2005. inaugurisan u Science Fiction Hall of Fame. Mnogo je pisaca inspirisao svojim pisanjem i zaista vredi pročitati bar neke od njegovih romana, koji su pisani šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, a u kojima možemo prepoznati današnju tehnologiju i opsednutost različitim medijima. Pisao je o situacijama u kojima se ljudi nađu. Samo vreme, da li je sadašnjost ili budućnost, nebitno je, jer situacije ostaju iste. Njega zanima običan čovek. U njegovim delima nema heroja, ima samo običnih ljudi u neobičnim situacijama koji se bore da na najbolji mogući način opstanu. Za kraj evo jednog njegovog zapažanja:

„Danas živimo u društvu u kome mediji, vlasti, velike korporacije, religiozne grupe… stvaraju lažne stvarnosti. Zato u svojim delima postavljam pitanje: Šta je stvarno? Mi smo sve više i više bombardovani pseudo stvarnostima koje stvaraju vrlo perfidni ljudi koji koriste sofisticirane elektronske mehanizme. Nije da ne verujem njihovim motivima; već njihovoj moći, a oni je imaju u izobilju. I ta moć je neverovatna: takva da stvara čitave univerzume u umu. Trebalo bi da znam nešto o tome, pošto i sam to radim.”

Autor: Zorica Lola Jelić