Gutai grupa: Reakcija japanskih umetnika na tradicionalnu umetnost

Gutai grupa: Reakcija japanskih umetnika na tradicionalnu umetnost

linkadmin / / Blog / 13. 10. 2017.

Gutai grupa (Gutai Bijutsu Kyokai) je najznačajnija japanska avangardna umetnička grupa, nastala u periodu posle Drugog svetskog rata. Osnovali su je Šozo Šimamoto i Điro Jošihara 1954. godine, a zvanično je delovala do smrti Đira Jošihare 1972. godine. Reakcija na tradicionalne umetnosti sadržana je u samom imenu, koje se može prevesti kao „otelovljenje” ili „konkretnost”.

Radikalan pristup grupe trebalo je da u jednoj konzervativnoj kulturnoj sredini redefiniše sam pojam umetnosti ne samo pomoću slobode izraza, novih materijala i tehnika nego i uspostavljanjem novih odnosa između tela, materije, vremena i prostora.

Porast kulturne razmene između posleratnog Japana i Zapada predstavljao je povoljnu klimu za nastanak ovakve grupe, a SAD su svojom podrškom nastojale da Japan udalje od socijalističkog realizma (kome bi, zahvaljujući tradicionalnoj figuraciji, bio naklonjen).

Kolektiv rađa individualnost

Gutai grupa je sebi kao cilj postavila „Kolektivni duh individualnosti”: kolektiv rađa individualnost, ali se ne sme postaviti hijerarhijski iznad nje, jer bi to ponovo moglo dovesti do kobnih posledica (kao što je rat), već mora omogućiti potvrđivanje slobode.

Sa druge strane, grupno stvaranje i izlaganje obezbeđuju opstanak samog kolektiva, što je Jošihara izneo u Manifestu Grupe (1956). U njemu se insistira na životnosti i svežini stvaralaštva, kao i na oduševljenju lepotom koja se otkriva kada su stvari oštećene ili u raspadu: uništavanje se slavi kao vid otkrivanja unutrašnjeg života materijala ili objekta.

Iako su članovi grupe izražavali divljenje prema Džeksonu Poloku, Manifest je kao cilj postavio težnju da se i sama apstrakcija nadmaši, te da se konkretno shvati apstraktni prostor čiste kreativnosti kroz mešanje ljudskih vrednosti i odlika materijala.

Zato je čitav Gutai jedan ogled koji ne sledi pravila, bilo da mu je konkretan rezultat predmet, akcija ili zvuk. Stoga se delatnost grupe ne može podvesti ni pod performans ni pod body art itd.

Gutai grupa nastojala je i da redefiniše pojam izložbe. Delatnost grupe može se podeliti na dve faze: 1954–1961, odnosno 1962–1972. U prvoj su nastojali da koriste nove medije i sliku približe izvođenju, u znaku estetike destrukcije. U drugoj su se prilagodili kulturnim promenama kroz koje je Japan prolazio zbog porasta broja stanovnika i tehnološkog napretka.

Pored osnivača Jošihare i Šimamota, članovi grupe su, između ostalog, bili: Kazuo Širaga, Acuko Tanaka, Sadamasa Motonaga, Seiko Kano, Takesada Macutani, Juko Nasaka i Minoru Onoda.

Điro Jošihara – promoter internacionalne propagande

Džekson Polok, No. 1, 1948, ulje na platnu

Kao biznismen po profesiji, a samouk slikar, Điro Jošihara (1905–1972) bio je kao stvoren za ulogu promotera internacionalne avangarde, koju su prethodnih godina predvodili Džekson Polok i američki apstraktni ekspresionizam, sa jedne strane, a Antoni Tapijes i lirska apstrakcija u Evropi sa druge.

Điro Jošihara radio je u stilu slikarstva nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma pre nego što se, u poslednjim godinama, okrenuo predstavljanju ponovljenih krugova koji ukazuju na satori, prosvetljenje u zenu.

Štaviše, ne postoje među njima ni dva kruga koja su međusobno slična.

Dela Šoza Šimamote – trajni materijalni podsetnici na njegove akcije

„Dvorište” Alena Kaproua je hepening iz 1961. godine. Umetnik je ispunio dvorište Marta Džekson galerije automobilskim gumama i objektima uvijenim u crni katranizovani papir. Posetioce je tom prilikom pozvao da pomeraju gume i da se penju po njima.

Šozo Šimamoto (1928–2013) sredinom pedesetih godina 20. veka pojavio se kao ključna figura japanske avangarde. Njegov raznovrsni opus, koji datira iz Gutai perioda (1954–1971) i posle, često integriše telesno učešće i umetnika i posmatrača, dok se konvencionalno polje slikarstva i skulpture transformiše.

Njegove slike, zasnovane na akciji, predstavljaju nezavisni odgovor Istoka na neke od ključnih faza razvoja posleratne američke scene, kao što su apstraktni ekspresionizam Džeksona Poloka i hepeninzi Alena Kaproua.

Šozo Šimamoto pravi sliku bacajući staklene flaše sa bojom na platno na Drugoj Gutai izložbi, Ohara Kaikan, Tokio, 11–17. oktobar 1956.

Šimamoto je još pedesetih godina ustanovio praksu da tokom performansa izvodi slike bacajući na platna posude sa bojama i nastavio tako da radi sve do smrti 2013. godine.

Šimamotova dela nisu prosto slike, nego trajni materijalni podsetnici na njegove akcije. Kao i za druge članove Gutai grupe, za Šimamota je stvaranje umetničkog dela važnije od rezultata.

Šozo je poznat po svom doprinosu Gutaiju i razvoju mail-arta. (poštanska umetnost, nastala šezdesetih godina 20. veka.

To je umetnost komunikacije na daljinu i predstavlja upotrebu poštanskih sredstava i institucije pošte u umetničke svrhe). U znak priznanja za njegove mirotvoračke aktivnosti, Šimamoto je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 1996. godine.

Širagini performansi stvaranja dela stopalima

Kazuo Širaga, Rad II, 1958, ulje na platnu

Kazuo Širaga (1924–2008) bio je japanski avangardni umetnik i član grupe Gutai. Iako je u Japanu njegova delatnost bila cenjena, internacionalno priznanje dobio je tek nakon smrti.

Zajedno sa Akirom Kanajamom, Kaikom Tanakom i Saburom Murakamijem, Širaga je osnovao grupu Zero Kai 1953. godine, koja je pripojena Gutai grupi 1955. godine.

Do 1966. godine Širaga je na performansima izvodio dela najčešće slikajući stopalima.Tokom 1971. i 1972. godine živeo je kao budistički monah.

Za svoj umetnički doprinos odlikovan je Osaka umetničkom nagradom 2002. godine.

Acuko Tanaka – apstraktno slikarstvo, skulptura, performans i instalacije

Acuko Tanaka i Akiro Kanajama, Bez naziva, 1993.

Acuko Tanaka (1932–2005) bila je jedan od najpoznatijih japanskih avangardnih umetnika. Tokom studija, početkom 1950-ih, sprijateljila se sa Akirom Kanajamom, osnivačem umetničke grupe Zero Kai, koji ju je uveo u svet novih umetničkih stremljenja.

Gutai grupi priključila se 1955. godine, ali je iz nje izašla 1965. godine, nakon što je stupila u brak sa Akirom Kanajamom.

Tanaka je odbacivala konvencionalne poglede na umetnost i umetničko delovanje i, u skladu sa time, njeno stvaralaštvo je obuhvatalo raznovrsne forme umetničkog izražavanja.

Tanakina dela, između ostalog, obuhvataju apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans i instalacije.

Acuko Tanaka, Rad, 1975, emajl na platnu

Svoje radove konstruisala je najčešće od predmeta iz svakodnevnog života poput sijalica, električnih zvona za vrata, raznih vrsta tkanina i sl. Stvaralaštvo Acuko Tanake za vreme njenog delovanja u okviru Gutai grupe simbolizuje rapidni tehnološki procvat i urbanizaciju Japana u periodu nakon Drugog svetskog rata.

Jedno od njenih najpoznatijih dela je Električna haljina iz 1956. godine, koju je umetnica nosila na izložbi. U pitanju je kostim od električnih žica i sijalica u boji, koje se naizmenično pale i gase. Haljina je, zapravo, nalik na burku, tradicionalnu islamsku žensku odoru koja pokriva celo telo i lice.

Motonaga – brisanje granica između visoke i niske umetnosti

Motonaga je želeo da njegovo stvaralaštvo bude suprotno destrukciji Drugog svetskog rata, da bude nalik na dečju igru, sveže i pozitivno.

Sadamasa je stvarao slike, skulpture, scenografije, ilustracije za knjige i izvodio performanse.

Njegova interesovanja bila su vezana za likove iz stripova, mange, dečju umetnost i popularnu kulturu. Nastojao je da svojim delima izbriše granice između visoke i niske umetnosti.

Od 1954. godine Motonaga je počeo da stvara oblike nalik na embrione, da koristi motive poput letećih objekata i stilizaciju karakterističnu za crtane filmove.

S vremenom, a posebno u periodu između 1957. i 1965. godine, stvarao je apstraktna dela, ali se nakon toga okrenuo stilu karakterističnom za umetnost uličnih grafita i animacije.

Autor: Irina Tomić