Kolektivni pseudoidentiteti

linkadmin / / Blog, Uncategorized / 9. 01. 2017.

Kolektivni pseudoidentitet je zajednički imenitelj svake vrste lažnog kolektivnog identiteta. Onog identiteta koji objektivno ne postoji. Kolektivni pseudoidentitet se javlja u nekoliko oblika, od kojih su dva najznačajnija: 1. imitacija tuđeg identiteta uz prikrivanje sopstvenog i 2. zaboravljanje vlastite identifikacije i traganje za novom.

U teleološkom pogledu, kolektivni pseudoidentitet označava pojavu koja se javlja u procesu gubljenja sopstvene identifikacije i traganja za njom ili projektovanja nove, kao i u slučaju potpunog odsustva sposobnosti kolektiva za povratkom izvornom, autentičnom identitetu ili sticanju novog identiteta. U drugom primeru, radi se o nesposobnosti za kolektivnom identifikacijom, pod intenzivnim, dubokim i složenim uticajima niza činilaca u istorijskom kontekstu.

Kolektivni pseudoidentitet se, pojednostavljeno, javlja pri gubitku svesnosti o sebi ili pri svesnom podražavanju tuđeg identiteta uz prikrivanje vlastitog. Kolektivni pseudoidentitet bismo mogli odrediti na sledeći način: Kolektivni pseudoidentitet je pojava lažne i obmanjujuće identifikacije kolektiva koja se javlja pri gubitku svesnosti o sopstvu ili pri svesnom podražavanju tuđeg identiteta uz prikrivanje vlastitog, a koja je rezultat dugotrajnog i intenzivnog istorijskog procesa neke vrste agresije na samosvesnost i samosvojnost datog kolektiviteta.

Uzroci pojave kolektivnog pseudoidentiteta

Uzroci kriza savremenog društva su mnogobrojni. Neki od njih se javljaju u interakciji sa drugima očituju se i kroz krize kolektivnih identiteta. Međutim, potrebno je pouzdano utvrditi udeo krize identiteta u društvenim krizama, kao i šta je uzrok a šta posledica. Kriza identiteta i koreni ove krize utiču i na pojavu kolektivnih pseudoidentiteta. Lutanja i nesnalaženja na planu kolektivne identifikacije, mešanja mita i istine, zbilje i virtuelnosti. Samosvesnost i sa njome samosvojnost se dovode u ozbiljnu pretnju.

Ovde se ne radi o razumljivoj razvojnoj promeni svesti o MI koja je u određenoj meri saglasna sa društvenim promenama. U ovom slučaju može da dođe do potpunog preoblikovanja kolektivne identifikacije. Do nesposobnosti upražnjavanja predstava, stavova, vrednosti, ophođenja, stremljenja, svojstvenih konkretnom kolektivnom identitetu.

Tranzitni procesi u društvima poput srpskog, ispunjeni dezorijentisanošću na svim područjima društvene stvarnosti, neretko izazivaju izmene personalne i kolektivne identifikacije koje su uslovljene potrebom imitacije DRUGOG i osećajem inferiornosti JA. I u ovom slučaju srpski primer se može uzeti kao reprezentativan. Nametanje osećaja krivice i potrebe iskupljenja kojem se ne naslućuje kraj razvija osujećenost, defetizam i bespomoćnost.

Kako se neodgovornost, samoljublje i licemerstvo političkih elita iskazuje i na ovom planu u eksternoj kao i internoj perspektivi, produbljuju se ova stanja, a faktorima moći daje se na zamahu za sve nove vrednosne, socijalne, kulturne i ekonomske regresije ovog društva.

Sa njim i kolektivnih identiteta, koji pribegavaju svojevrsnom bekstvu od sopstva kroz neuspele, dramatične i nadasve opasne imitacije drugih, uz kamufliranje vlastitog MI. Još je K. Manhajm, kroz razmatranje pogrešne svesti, pominjao tehnike bekstva od sebe i sveta (Manhajm, 1968: 78). On polazi od pogrešne svesti koja se javlja na ravni samorazjašnjavanja.

U tu svrhu, navodi Manhajm, neka posluže primeri kada „čovek skriva neki istorijski već mogućan, «istinit» odnos prema sebi samome ili prema svetu, kad falsifikuje doživljavanje elementarnih datosti čovekovog postojanja, na taj način što ih «opredmećuje» ili «idealizuje», ili pak «romantizuje», jednom rečju kad pomoću svih tehnika bekstva od sebe i sveta dočarava pogrešne predstave o onome sa čim se sretao“ (Manhajm, 1968: 78).

Razlozi ovakvog stava, shvatanja i postupanja su različiti. Jedan od njih se, kako je navedeno, očigledno iskazuje na primeru srpskog etnosa. Razviti potrebu za osećajem kolektivne krivice. Nemogućnost odbrane i potvrde suprotnog reflektuje nizove različitih ponašanja, vremenom sažimaju u otpor prema MI. Svojevrsnim bekstvom od kolektivnog sopstva.

Duboka, složena i dugotrajna kriza na ovim prostorima vrši značajan uticaj na lične i kolektivne identitete. U ovim, često protivrečnim procesima, ne dolazi do adaptacije ili nadogradnje identiteta, saglasno društvenim promenama koje su nastupile. Ne, ovde se dešava drugi proces: zamena identiteta. Dva potprocesa grade osnovni: proces imitacije tuđeg identiteta kroz prikrivanja svog i proces zaboravljanja na vlastitu kolektivnu identifikaciju.

Oba potprocesa vremenom menjaju mesta po snazi i dejstvu. U jednom trenutku dolazi do imitacije vlastitog i prikrivanja tuđeg identiteta koga predstavljamo za sopstveni. Svesnost o zaboravljenom identitetu se potiskuje uz traganje za zamenom, kroz podražavanje tuđeg. Na taj način se odigrava svojevrsna kolektivna samoobmana koja predstavlja iznuđenu racionalizaciju problema. Međutim, njena podloga je utemeljena u instinktu za samoodržanjem.

Ta kriza se doživljava kao izbor bez mogućnosti drugog izbora. Time i nagonsko postupanje traži racionalnu potvrdu. Nivoi kamufliranja se nižu jedan za drugim, a gradirani su prema stepenu značajnosti. Smisao se nalazi u opravdanju izbora kao svesnog, utemeljenog egzistencijalnim razlozima. Izgubivši vrednosni orijentir, nagon za samoodržanjem iracionalno sopstvenoj misaonoj percepciji predstavlja kao racionalno. Tako se dezorijentisanost ekstenzivno razvija i obuhvata svaku vitalniju sferu društva.

Zaboravljanje kolektivnog sopstva rezultat je složenog istorijskog procesa koji je ispunjen dramatičnim dešavanjima, diskontinuitetima, lomovima, prevratima, stalnom nestabilnošću društvenog života i institucionalizovanih obrazaca. Raznim kolektivitetima je moguće u dužem periodu nametati modele koji su nesaglasni sa njihovim autentičnim i elementarnim obrascima koji se protežu u širokom luku, od kulturnih, privrednih, do normativnih. Kao takvi, ispoljavaju se u svojevrsnom načinu života, doprinoseći gubljenju svesti o sopstvu.

Ko smo, odakle potičemo, šta vrednujemo kao ispravno, dobro i korisno, čemu stremimo? Kolektivna svest o vlastitoj identifikaciji zapada u krizu, poput personalnih identiteta.¹ Kao kod problema sa ličnom identifikacijom, i kod nestajanja društvene samosvesti posledice mogu biti u toj meri neprijatne po kolektiv i pojedince, da se od takvog entiteta može očekivati prihvatanje devijantnog za normalno, kao i postupanje u tom kontekstu. Dezorijentisanost na kolektivnom planu najpre uzrokuje neprepoznavanje ključnih vrednosti. A na njima počiva društvo.

One su vezivno tkivo drušva, onaj faktor oko koga se integrišu grupe, pojedinci, ustrojavaju institucije i organizacije. Zato su anomija i entropija sasvim očekivane posledice kod ovakvih društava.² Izgubite li vrednosni oslonac, vaš život postaje obesmišljen. To stanje uslovljava nove probleme, koji se najpre očituju u lakoj manipulaciji takvim entitetima. Što je manipulacija intenzivnija i dugotrajnija, više se gubi kolektivno sećanje na izvorno sopstvo.

To nije trenutna kriza identiteta koja se prevladava posle izvesnog vremena sticajem ili stvaranjem povoljnih okolnosti. Ona ume da iz kolektivnog pamćenja potpuno izbriše svest o sopstvu.

Međutim, potpuno preoblikovanje kolektivne identifikacije uzeti kao prihvatljivo, i pravdati složenošću i dubinom društvenih promena? Ne, ovde je reč o konstruisanju takvog stanja kolektiva koje je nesposobno za bilo kakvu identifikaciju. Takav entitet ne samo da gubi samosvesnost i samosvojnost već i mogućnost da stekne novu, svoju istinsku identifikaciju. On će stoga biti stalna i upotrebljiva meta manipulacija nekog faktora moći, a koji će čak pseudoidentitetom braniti oduzetu sposobnost identifikacije.³ Naravno da se pseudoidentitet niti predstavlja niti doživljava kao lažna identifikacija.

Neuređenost društva, ustrojavanje sistema koji izvlači najlošije iz ljudi, stanje duboke društvene krize i stalne pretnje novim i dubljim krizama, egzistencijalna zabrinutost, materijalna deprivacija i socijalna isključenost, ekspanzija pauperizovanog i osiromašenog stanovništva, kao i društveno devijantnih pojava, najdirektnije utiču na pojavu pseudoidentiteta kako na ličnom, tako i na društvenom planu.

Spoznaja socijalnih patologija s kojima se svakodnevno susreću lica i grupe koje žive u takvim društvima, nije garancija stremljenja ka progresivnoj promeni takvog sistema/antisistema. Ona može proizvesti suprotnu reakciju: prihvatanje stanja kao takvog i činjenje svega da se iz lošeg ne ode u još gore. Na balkanskim prostorima rađaju se iskustva koja se urezuju u kolektivno pamćenje, ali im se adekvatno značenje i smisao gube usled vrednosne dezorijentacije. Iskustvo u vezi sa strahotama rata ne rađa samo potrebu istrajavanja na miru i u miru.

Strah bilo koje vrste, pa i ovaj, može poslužiti kao efikasan instrument povremenog zastrašivanja građana.⁴ Mir u društvu i saradnja među njegovim entitetima, temelj su napretka društva u svim značajnijim sferama: ekonomskoj, kulturnoj, obrazovnoj itd. Tako i društvo postaje sve otvorenije.

„Manipulacija kroz instrumentalizaciju kolektivnim osećanjima i doživljajima tada nema dovoljno prostora za eksponiranje. Monopolske grupe rukovođene interesom gube poželjan ambijent: haosa, netrpeljivosti, stalne tenzije, straha, neizvesnosti, frustracija.”

(Nikolić, 2011: 225).

Identifikacije pojedinaca, kao i grupa, dobijaju nove forme koje su više ili manje opozitne u odnosu na stvarni i u određenoj meri izgrađeni identitet. To doprinosi novim nestabilnostima kolektivnih identiteta, koji sve više gube autentičnu samosvesnost, kompenzujući je imitativnom. Sa ovim, javljaju se novi problemi.

„Nesigurnost na ovom planu uzrokuje negativno konotirane odnose prema DRUGOM. Prema tome, unutrašnje tranzitne nesposobnosti samoodređenja razbuktavaju potencijalno suprotstavljanje u odnosu na druge. Nepoznavanje SEBE sputava poimanje DRUGIH, razlučivanje prijatelja i saradnika od mogućih neprijatelja”

(Nikolić, 2011: 226).

Kolektivni identiteti, postulirani na postojanijim činiocima koji se ne mogu lako dovesti u pitanje, poput verskih kanona, jednostavnije se konstituišu u kolektivnu identitetsku strukturu (Isto: 226). Pravilno samoodređenje pretpostavka je i racionalnog odnosa prema DRUGIMA. Ukoliko se kolektivni identiteti legitimišu na taj način uz sasvim razumljiv narcizam malih razlika, onda se stvara šansa da se neizvesnost preoblikuje u pozitivnu izvesnost (Zaharijevski, D. et al, 2006: 45).

Nastajanje kolektivnih identiteta je specifičan istorijski društveno-kulturni proces. Međutim, taj proces se ne razvija samo po unutrašnjim zakonima uz kombinovanje niza saglasnih karakteristika koje ishode kroz oblikovanje onoga što JESTE (Popović, 2005: 168–169). Ne samo u jednom istorijskom periodu, nego tokom raznih razvojnih faza istorijskog nastajanja kolektivnih identiteta, oni se mogu uobličavati i preobličavati u one datosti koje odgovaraju interesnim grupama. Lakše je manipulisati kolektivnim identitetima u čijoj strukturi preovlađuju emotivni činioci. Identiteti kod kojih u ovom kontekstu dominiraju mitovi takođe su laka meta manipulacije.

Umesto zaključka

Čovekova samospoznaja i izgradnja sopstvenog JA osnov je njegovih veza i odnosa sa MI i ONI. Od ovog saznanja zavisi i čovekova integracija u kolektiv. Individualnost se gradi na društvenosti. U društvenom i kulturnom pogledu personalni identitet se razvija kroz procese učenja i usvajanja, vaspitanja i socijalizacije.

Internalizovane obrasce ličnost može menjati, korigovati, dograđivati. Identifikacija ličnosti je zavisna varijabla. Promene same ličnosti, stresne situacije, izmene koje su nastupile kod primarnih društvenih grupa i širi splet raznih društvenih okolnosti, mogu doprineti izmeni personalnog identiteta. Sistem vrednosti je najznačajnija uporišna tačka iz koje izrasta svesnost o vlastitom JA.

Kolektivni identiteti se grade na zajedničkim iskustvima i racionalizacijama tih iskustava, ali i sposobnostima sažimanja iskustava u tradiciju i istorijsku samosvesnost, i posebno sposobnostima njihovog prenošenja sa jednih na druge generacije, mogućnosti i umeću građenja samosvesnosti i njenog očuvanja u kolektivnoj svesti. Najznačajnije osobine koje učestvuju u izgradnji kolektivnih identiteta su:

1. zajedničke predstave i pogledi na svet, 2. saglasna uverenja, ciljevi i vrednosti, 3. srodan način života, 4. modeli postupanja, 5. osnovni kulturni obrasci, 6. osećanje zajedničke pripadnosti, 7. zajednička vera, 8. tradicija i običaji, 9. jezik, 10. pismo, 11. geografska nastanjenost, 12. privređivanje, 13. zajedničko istorijsko poreklo i iskustvo, 14. svesnost o zajedničkom poreklu i istorijskom iskustvu, 15. predanja i mitovi, 16. svest o etnogenetskoj srodnosti, 17. osećanje solidarnosti i privrženosti, 18. uređenje i organizacija društvenog života.

One se nalaze u osnovi kolektivnih identiteta, u različitom sastavu i nejednako raspoređene. Istorijski tip društva i karakter konkretnog globalnog društva uslovljavaju postojanje različitih vrsta kolektivnih identiteta: grupni identiteti, kulturni, potkulturni, klasno-slojni, etnički, verski, profesionalni, ideološki, partijski, rodni, generacijski i zavičajni identiteti. Kolektivni identiteti zavise i od razvojnih promena društva. Ako su te promene neusklađene, stihijske i skokovite, ukoliko se ne kreću ka jasnom cilju, tada se takve promene sublimiraju u MI, menjajući ga na sebi saglasan način. Od sposobnosti MI da nastale promene apsorbuje u svoju generičku strukturu, zavisi i objektivna sposobnost MI da zadrži potreban nivo uravnoteženosti vlastite strukture. Savremeno društvo, više nego bilo koje drugo, ispoljava potrebu da se sposobnost prilagođavanja ugradi kao trajno svojstvo u strukturu kolektivnih identiteta.

Kolektivnim pseudoidentitetom se imenuje svaka vrsta lažnog identiteta, nezavisno od toga na čemu on počiva. Kolektivni pseudoidentiteti se javljaju kroz nekoliko oblika, od kojih su dva najznačajnija: 1. imitacija tuđeg identiteta uz prikrivanje sopstvenog i 2. zaboravljanje vlastite identifikacije i traganje za novom. Oni se mogu manifestovati i kao rezultat potpunog odsustva mogućnosti kolektiva za sopstvenom identifikacijom.

Ova pojava nastaje pod uticajem intenzivnih, dubokih, složenih i dugotrajnih agresivnih uticaja na svest kolektiva i njegov život. Ukoliko se svesno podražava tuđi identitet dok se svoj skriva, potiskuje, zaboravlja, onda je reč o iracionalno ishodovanom postupanju kolektiva. Društvene krize i krize identiteta prethode nastanku kolektivnih pseudoidentiteta. Različiti procesi u društvu mogu usloviti vrednosnu dezorijentisanost, društveno dezorganizovanje, praktično urušavanje društva.

Kao takvi u stanju su izazvati dramatične izmene personalne i kolektivne identifikacije, a koje se mogu ispoljavati kroz potrebu za imitacijom DRUGOG, kao i razvijanje procesa podražavanja. U slučaju da u dužem istorijskom periodu na dati kolektiv deluje niz destruktivnih činilaca, kod njega se može javiti osećaj inferiornosti vlastitog JA, a sa njim bezvoljnost i defetizam. Iz tih i sličnih razloga se na iracionalnoj podlozi pribegava prikrivanju istinskog JA. Od sebe i od drugih.

Kada se svesnost o zaboravljenom identitetu potiskuje uz traganje za zamenom kroz podražavanje tuđeg, dolazi do kolektivne samoobmane. Bez obzira na to što izgleda kao racionalizacija problema, radi se o reagovanju koje je utemeljeno na instinktu za samoodržanjem. Tako da nagonsko postupanje traži racionalni zaklon. Smisao se nalazi u opravdanju izbora kao svesno utemeljenog na egzistencijalnim razlozima. Nagon za samoodržanjem doprinosi razgrađivanju vrednosnog sistema, a dezorijentisanost i dezorganizovanost se sve više širi, obuhvatajući sva područja društvene stvarnosti. Kolektivitet može zaboraviti ili potisnuti sećanje na sopstvo, a što je rezultat dugotrajnih i kompleksnih istorijskih procesa ispunjenih lomovima, diskontinuitetima, nestabilnostima, zavisnošću.

Pored toga, raznim kolektivima je moguće u dužem periodu nametati modele koji su nesaglasni sa njihovim autentičnim obrascima svojstvenim bilo kojoj sferi društvenog života. Prvi na udaru su stubovi na kojima počiva društvo; sistem vrednosti, najpre. Zbog toga su anomija i entropija sasvim očekivane posledice kod ovakvih društava, kao i manipulacija njima. Takav kolektiv će vrlo izvesno postati nesposoban za bilo kakvu identifikaciju.

prof. dr Zoran Nikolić

1 O pseudoidentitetima pretežno se raspravlja sa stanovišta psihijatrije, delom i psihologije kod disocijativnih poremećaja ličnosti. Radi se o bolesti koja se odnosi na zaboravljanje bitnih podataka o sebi, o vlastitom identitetu. Bolest nastupa usled teških trauma lica, njihove dugotrajne i intezivne izloženosti stresu i sl. Ove amnezije traju kraće ili duže, naglo nastaju i isto tako umeju naglo i da nestanu. Ali, medicinska praksa beleži primere ponovnog nastupanja takvog stanja. Poreklo bolesti može biti i fiziološke prirode. O disocijativnim poremećajima ličnosti i pojavi personalnih identiteta može se konsultovati brojna literatura. Od sredine devedesetih godina prošlog veka naglo se razvija interesovanje za ovu problematiku. Disocijativni simptomi su veoma važni u mnogim tipovima psihopatologije. Ali, distorzija ili menjanje identiteta osobe i pojave sasvim nove, ili bitno drugačije ličnosti, predstavlja jedanu od najznačajnijih manifestacija disocijacije. Vidi: Louis Jolyon West, M.D. and Paul R. Martin, Ph.D., (1994), Pseudo-Identity and the Treatment of Personality Change in Victims of Captivity and Cults, From Dissociation: Clinical and Theoretical Perspectives, Stephen J. Lynn and Judith W. Rhue, Eds. New York: Guilford Press. Lica koja su iz različitih razloga izložena dugotrajnom stresu, različitim oblicima nasilja – od fizičkog preko psihičkog, najčešće oboljevaju od ovih poremećaja ličnosti. Ratni zarobljenici, zarobljenici totalitarnih režima, sekti ili destruktivnih kultova, izloženi su strahovitom pritisku. Jedna od posledica može biti i pomenuta bolest. To se najpre dešava ukoliko popuste odbrambeni mehanizmi ličnosti. Vidi: West, Louis Jolyon; Martin, Paul R., (1996), Pseudo-identity and the treatment of personality change in victims of captivity and cults, Cultic Studies Journal, Vol 13(2), 125–152. Žrtve mobinga mogu imati kao posledicu i ovaj poremećaj. O tom problemu i kako se zaštiti od mobera moguće videti u: Nikolić, Zoran, (2008b), Mobing – patološka društvena pojava: šta je mobing, kako ga prepoznati i kako se boriti protiv njega?, Pravo i politika, 2, 101–118.

2 Vidi: Nikolić, Zoran (2015), Stavovi stanovnika Vojvodine o načinima zapošljavanja i osnovnim vrednostima u društvu, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 152, str. 614–615.

3 Vidi: Nikolić, Zoran (2002), Fenomen percepcije moći, Beograd: Nauka i društvo Srbije, str. 438.

4 Ksenofobičnost, šovinizam, hegemonizam, netrpeljivost i mržnja prema DRUGIMA ne nastaju na temelju kakve istorijske nužnosti. Ali ni slučajno. Neodgovorne političke elite ih mogu pothranjivati u sklopu svoje strateške projekcije vladavine i očuvanja poretka izrazite nejednake raspodele moći. “Neuređeno društvo, siromaštvo, život na ivici egzistencije, fetišizacija politike, populizam, projektovanje novih/starih kultova vođa, politizacija vere, intenziviranje socijalno-patoloških pojava, urušavanje stubova vrednosnog sistema društva, rađaju neizvesnost i strah, kako od danas tako i više od sutra.“ Nikolić, Zoran (2011), Plurality and the crisis of collective identitety, Diskursi, CEIR, 1, 227.
Ovakve okolnosti ugrožavaju sve sem elite moći. Kolektivnim identitetima preti transformacija do nivoa gubljenja istinske samosvojnosti. Mir je ne samo ugrožen, nego se ponajviše manipuliše njim u cilju stvaranja straha i neizvesnosti kod građana. O tome je moguće videti i u: Nikolić, Zoran (2003), Kultura mira – jedan pogled, Strani pravni život, 1, str. 34–37. Manipulacija ljudima, njihovim vrednostima, predstavama, doživljajima i osećanjima, traži izazivanje posebnih iracionalnih, afektivnih reakcija. Projekcija ovakve stvarnosti počiva na konstruisanju krivca i razvijanju mržnje prema njemu. Odsustvo racionalnog promišljanja ne obezbeđuje shvatanje da se mržnja ne može suzbijati mržnjom, već odricanjem od nje. Kako se EGU nameće objekat njegove teskobe, za očekivati je da njegov odgovor bude sadržan u njegovoj nameri ili preduzimanju konkretnih radnji kako bi se eliminisao izvor teskobnog stanja (Freud, 1915: 48). Sa mržnjom javljaju se zavist i kolektivna želja za osvetom. Agresivnost kao stav postaje izbor pojedinaca i grupa. Ona nije samo eksterno orijentisana, nego postaje značajniji model ponašanja na internom planu koji se praktikuje kroz sve njegove pojavne oblike i kao sredstvo postizanja željenog cilja.

5 „Interesna retorika koristi eufemizme ili hiperbole, već po potrebi. Obezbediti status žrtve… Progresivne promene počivaju na simultanom kulturno-duhovnom i građansko-civilizacijskom preobražaju aktera: pojedinaca i grupa. Sistem je tu da obezbedi institucionalne okvire. Naravno, sistem moraju graditi obrazovani, stučni, pozitivno vrednosno konotirani, istinski profesionalci, ljudi dobre volje. Da čovek, i dalje, ne bi bio na gubitku.“ Nikolić, Zoran, S. (2011a), Plurality and the crisis of collective identitety, Diskursi, CEIR, 1, 229.

Literatura

Zaharijevski, D. et al, (2006). Identiteti u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracije, u: Mitrović, Ljubiša, et al, Kultura mira i geokultura razvoja Balkana, Institut za sociologiju u Nišu, 41-69.
Louis Jolyon West, M.D. and Paul R. Martin, Ph.D., (1994). Pseudo-Identity and the Treatment of Personality Change in Victims of Captivity and Cults, From Dissociation: Clinical and Theoretical Perspectives, Stephen J. Lynn and Judith W. Rhue, Eds. New York: Guilford Press.
Manhajm, Karl (1968). Ideologija i utopija, Beograd: Nolit.
Nikolić, Zoran, (2002). Fenomen percepcije moći, Beograd: Naučno društvo Srbije.
Nikolić, Zoran, (2003). Kultura mira – jedan pogled, Strani pravni život, 1, 25-41.
Nikolić, Zoran, (2008). Mobing – patološka društvena pojava: šta je mobing, kako ga prepoznati i kako se boriti protiv njega?, Pravo i politika, 2, 101-118.
Nikolić, Zoran, S. (2011). Plurality and the crisis of collective identitety, Diskursi, CEIR, 1, 217-231.
Nikolić, Zoran (2015). Stavovi stanovnika Vojvodine o načinima zapošljavanja i osnovnim vrednostima u društvu, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 152, str. 597-617.
Popović, Nenad, (2005). Neki problemi određivanja kolektivnog identiteta u empirijskim istraživanjima, u: Kulturni i etnički identiteti u procesu globalizacije i regionalizacije Balkana, Institut za sociologiju u Nišu, 167-179.
Freud, Sigmund (1915). The instincts and Their Vicissitudes. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, 14:109-140. London: Hogarth Press.
West, Louis Jolyon; Martin, Paul R., (1996). Pseudo-identity and the treatment of personality change in victims of captivity and cults, Cultic Studies Journal, Vol 13(2), 125-152.