Pozorišta u Srbiji, a delom i u regionu, u poslednjim godinama upadljivo ređe na repertoare postavljaju dela savremene nacionalne drame, pa se bez dileme može govoriti o krizi njene produkcije. Tekuća, kao i prošla i pretprošla sezona, bile su specifične zbog primetno uvećanog broja premijera nastalih prema dramatizacijama romana, klasičnih i savremenih, svetskih i nacionalnih.
Brojna prozna dela su nedavno doživela pozorišne adaptacije, od Selenićevih „Očeva i oca“ (Narodno pozorište u Beogradu), Pekićevog „Besnila“ (Narodno pozorište Sombor), „Idiota“ Dostojevskog (Beogradsko dramsko pozoriste), „Što na podu spavaš“ Darka Cvijetića (koprodukcija Srpsko narodno pozorište, Dramsko kazalište „Gavela“, Narodno pozorište Sarajevo i MESS Sarajevo), „Ubistva u Orijent ekspresu“ Agate Kristi (Boško Buha), Aligijerijeve „Božanstvene komedije“ (Beogradsko dramsko pozorište) i „Dece“ Milene Marković (Narodno pozorište u Beogradu), do „Zelene čoja Montenegra“ Mome Kapora (koprodukcija Beogradsko dramsko pozorište, Gradsko pozorište u Podgorici i Grad teatar Budva), „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića (Zvezdara teatar), „Štefice Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić (Beogradsko dramsko pozorište), „Dabogda te majka rodila“ Vedrane Rudan (Atelje 212) i mnogih drugih. U teatrima su igrani i filmski hitovi, takođe dramatizacije romana, od „Čitača“ Bernarda Šlinka (Beogradsko dramsko pozorište), preko Ficdžeraldovog „Velikog Getsbija“ (Madlenianum), do „Petrijinog venca“ Dragoslava Mihailovića (Atelje 212).
Kada je reč o produkciji dramskog stvaralaštva, može se reći da uprave teatara u poslednje vreme radije biraju sigurnu klasiku, nego dela savremenih domaćih pisaca. Najvernije ogledalo ovih teza su programi Sterijinog pozorja, u Srbiji najznačajnijeg domaćeg festivala koji afirmiše nacionalnu dramu. Na glavnom programu ovogodišnjeg, 68. Sterijinog pozorja našlo se tri dramatizacije romana („Deca“ Milene Marković, „Što na podu spavaš“ Darka Cvijetića i „Gospođica“ Ive Andrića), dva domaća dramska klasika i tri praizvedbe savremene domaće drame, pri čemu treba napomenuti da je reč o obavezi Sterijinog pozorja da u program uvrsti najmanje tri praizvedbe domaćih tekstova (ma kakve bile estetske vrednosti predstava). U regionalnom programu Krugovi prikazana je jedna od najuspešnijih hrvatskih predstava u sezoni „Tena- kronika raspada jedne ljepote“, dramatizacija romana Josipa Kozarca (Gradsko dramsko kazalište Gavela). U čast nagrađenih izvedena je takođe dramatizacija romana „Slika nepoznatog“ Miodraga Kajteza (Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin). Na 66. Pozorju, 2021. godine, situacija sa predstavama nastalim prema savremenoj domaćoj drami, bila je još nezavidnija. Među deset produkcija u glavnom programu, bilo je čak pet dramatizacija domaćih proznih dela, dve klasične drame, dok su tri predstave nastale prema savremenim tekstovima, od kojih su dva autorski projekti specifične, dokumentarne i eksperimentalne forme, dok je samo jedna produkcija bila praizvedba klasične savremene drame Filipa Grujića, „Velika depresija“ (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad).
Ovakva situacija nameće niz pitanja.
Da li uprave pozorišta ovim izborima žele da igraju na sigurno, pa postavljaju poznata dela kojima će verovatnije privući publiku? Da li su naslovi poznatih romana i filmova siguran marketinški adut? Da li produkcija drama nedovoljno afirmisanih autora predstavlja rizik, kome oni ne žele da se izlažu?
Da li je problem u odsustvu kvaliteta savremenih dramskih tekstova koji se nude upravama pozorišta, a završavaju u mraku i prašini upravničkih fioka?
Da li je hiperprodukcija televizijskih serija odvratila dramske pisce od pozorišta i usmerila ih ka profitabilnijim medijima?
U kontekstu ovih pitanja, treba napomenuti da su pozorišta većim delom finansirana iz budžeta, i da im je u određenom smislu obaveza da afirmišu domaće dramsko stvaralaštvo. Drugim rečima, rizik od komercijalnog neuspeha ne bi trebalo da bude nepremostiv problem.
U poslednjih nekoliko godina u Srbiji se izdvojila praksa produkcije praizvedbi domaćih tekstova van pozorišnih centara, u Šapcu, Kragujevcu, Kraljevu, Pirotu, Kruševcu, Užicu i drugim gradovima, koji su očigledno izrazili nemar prema pomenutom riziku i upustili se u produkcije. Estetski dometi ovih predstava variraju, i često zbog njihove umetničke nemoći one ne uspeju da stignu do značajnih festivala i gostovanja na referentnim scenama, zbog čega ostaju nevidljive. Njihova pojava svakako jeste zanimljiva, a može se pretpostaviti da iza toga stoji želja uprava ovih pozorišta da na taj način stignu do programa Sterijinog pozorja, što im je ponekada i polazilo za rukom. Ali, kada te produkcije nisu umetnički zadovoljavajuće, izbor da se one uključe u programe festivala nije bio dobar ni za festival, ni za pozorišta. U poslednjih nekoliko godina, to je bio slučaj sa predstavama „Fleke“ Kraljevačkog pozorišta ili „Hajka na vuka“ Šabačkog pozorišta. Sa druge strane, bilo je i vrednih predstava koje su opravdale odluke da se baš ti tekstovi postave u baš ta pozorišta, van centara, na primer „Kepler 452-B“ u Pozorištu Bora Stanković u Vranju, ili „Triptih o radnicima“ u Gradskom pozorištu Čačak.
Sterijino pozorje je svakako najznačajnija institucija koja podržava naše savremeno dramsko stvaralaštvo. Festival nije jedini vid njihove afirmacije, Pozorje ima i niz drugih aktivnosti. Najvažniji je godišnji konkurs za najbolji dramski tekst koji uključuje značajnu novčanu nagradu, i produkciju nagrađenog teksta, zatim štampanje tekstova u časopisu Scena, kao i posebnih drugih publikacija, ali i organizovanje stručnih tribina koje tematizuju savremeno dramsko stvaralaštvo. Pored konkursa i nagrada Sterijinog pozorja za dramske tekstove, na srpskoj pozorišnoj mapi postoji Mihizova nagrada za dramsko stvaralaštvo, koju dodeljuje fond „Borislav Mihajlović Mihiz“ Srpske čitaonice u Irigu. Udruženje dramskih pisaca Srbije nosilac je godišnje nagrade „Branislav Nušić“ već četiri decenije. Takođe, festivali širom Srbije dodeljuju i nagrade za najbolji dramski tekst izvedenih predstava. Od Dana komedije u Jagodini, preko Festivala Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, kao i festivala Joakim Vujić Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, do Šabačkog proleća. Ove nagrade podstiču dramske pisce da pišu i da se razvijaju, ali očigledno ne podstiču dovoljno pozorišta da te tekstove postavljaju na scenu, o čemu bi u budućnosti sistemski trebalo više da se razmišlja.
Bez posebnog plana podrške, savremeno dramsko pisanje ne može odgovarajuće da se razgrana. Zato je neophodno osmisliti, ali i ostvariti nove vidove podrške. U tom smislu, korisno je setiti se projekta „Nova drama“, koji je pre dvadesetak godina, pri Narodnom pozorištu u Beogradu, značajno razvio i produbio kvalitete dela grupe tada mladih pisaca, Maje Pelević, Filipa Vujoševića, Milene Bogavac i Milana Markovića. Danas su nam neodložno potrebni takvi vidovi pomoći dramskim piscima. Savremena drama mora da se neguje. Umetnički kvaliteti u najvećem broju slučajeva nisu slučajnost, nisu neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje, već su posledica promišljene sistemske podrške. A ona je savremenim dramaturzima u ovom trenutku neophodna.
AUTOR: Ana Tasić
