Na pleća Fakulteta savremenih umetnosti pao je nemali kamen… da ispeva poslednju kantatu zamukloj liri… Profesoru gospođi Mariji Simonović.
Tog 15. februara, jedan nezaustavljivi putnik, jedna nepozvana gošća, krenula je na put i na trenutak se zaustavila ispred jednog toplog doma iz kojeg je dopirala muzika. Osluškujući najnežniju liru, kakvu do tada nije čula, Crna Gospa opijena lepotom melodije, poželela je da ta pesma nikada ne prestane. Zakucala je na vrata koja joj je širom otvorila Marija Joakimova….

Kažem Joakimova, jer suština jednog naroda je u njegovoj kulturi, a njegova duša je onolika kolika joj je pesma. A nigde pesma nije veća, nigde snažnija, nigde toplija, pa ni tužnija nego na jugu, u Makedoniji, zemlji iz koje je noseći sunce u jednoj, a violinu u drugoj ruci krenula Marija Joakimova da ostvaruje svoje snove. Zaustavila se u Sarajevu, na Muzičkoj akademiji, gde je diplomirala solo-pevanje, a potom magistrirala i koncertni i operski smer u klasi nadaleko čuvene profesorke Brune Špiler. Kao jedan od njenih najboljih đaka, lako je otvorila vrata sarajevske Opere. Nizali su se solistički koncerti uz pratnju Simfonijskog orkestra i Filharmonije. Nizale su se role iz najpoznatijih opera – Đilda iz ,,Rigoleta,, – Norina iz ,,Don Paskvale,, – Pučinijeva Mizeta iz ,,Boema,, Stefanida iz ,,Ivana Groznog,, …i toliko drugih. A Malu Florami iz istoimene opere samo u jednoj sezoni Marija Joakimova je otpevala čak 68 puta. Svojim zlatnim glasom i zanosnom lepotom osvojila je sarajevsku publiku, ali… i srce jednog glumačkog gorostasa , Zorana Simonovića, njenog najvernijeg obožavaoca. Čoveka sa kojim je punih 50 godina delila dobro i zlo, živela ljubav i sa kojim je zajedno ruke svila oko ćerke Vinozite.

Istančanog senzibiliteta, a neopisive snage, ljubazna, dobronamerna, nesebična, posvećena, istrajna, energična, majstor svog zanata … i ne čudi što se rano obrela u pedagoškim vodama. Prvo na Muzičkoj akademiji, a potom i na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu gde je vodila predmet Tehnika glasa više od dvadeset godina, sarađujući sa najboljim profesorima glume, poput Bore Stjepanovića ili Emira Kusturice. U tom periodu predanog rada i svakodnevnog uspona na višu lestvicu, osvanuo je dan u kome je ratni vihor zarobio u okupiranom Sarajevu. Nije bilo prepreke koju Marija Simonović nije mogla da prevaziđe, uključujući i tri sarajevske zime, u stanu bez prozora iz kojeg je svakog jutra odlazila na posao, prelazeći preko 11 snajperskih tačaka i vraćajući se istom maršrutom u prazan stan, ne gubeći nijednog trena nadu da će se opet sastati sa svojim voljenim Zokijem i zagrliti Zitu.

Zahvaljujući veri, ljubavi i nadi, kao i Vladi Republike Makedonije koja se založila za svoju Mariju Joakimovu, obmotavši oko nogu svoje dve diplome, pritežući ih gumicom za tegle, našla je put iz okupiranog Sarajeva koji je vodio prvo u zagrljaj porodice, a potom u Novi Sad na Akademiju umetnosti. Te 1995. godine i sama sam otpočela studije Glume na novosadskoj akademiji. Pamtim, kako još uvek promrzla od sarajevskih zima, iskrivljenih zglobova koji su joj otežavali rad na klaviru, tiha, gospodstvena i otmena, nesebično dajući celu sebe, profesor Marija Simonović pristupala je svakom studentu sa poštovanjem, razvijajući naš sluh i ubeđujući nas da ga svi imamo, ukoliko ispravno slušamo. Čuvala je naše krhke duše, snažeći i ohrabrujući svakog ponaosob, a mi smo osećali nekakvu pokroviteljsku naklonjenost. Nosila je ne samo pedagoško, nego i ogromno životno iskustvo, a nadasve – ljubav, i sve to nesebično delila sa nama mladima. Generacije i generacije studenata, kasnije i u Beogradu i Banjoj Luci , nemerljivo su je volele i divile se njenoj energiji, snazi duha, njenoj otmenosti.

Uvela je inovacije u praktičnoj nastavi , naročito obraćajući pažnju na govorno-artikulaciono područje, kao i područja muzičko-tonske pripreme glumca za scensko pevanje. Svakako, ostaće upamćeni autorski recitali, takozvane ritmičko-melodijske vežbe na prozne tekstove ili inspirisane poezijom, poput ,,Tablice naroda,, Sandersovog – ,,Voliš li me, zašto pitaš? ,, – ,,Jame,, Ivana Gorana Kovačića ili ,,Tražim pomilovanje – Za vojnička groblja ,, Desanke Maksimović. Sudeći po rezultatima koje su te vežbe donosile, kao i radosti studenata dok su ih pripremali, možemo neskromno reći da je profesorka Marija Simonović bila nekrunisana vladarka Tehnike glasa.

Tog crnog utorka, na krov Fakulteta savremenih umetnosti, sletela je jedna crna ptica i pokidala zlatne strune lire. Iznenadni odlazak najdražeg profesora i kolege, ostavio nas je sve zatečenima. U toj tišini, koja je odzvanjala hodnicima, kao da se iza svakog ugla iz zamukle lire čulo, ono dobro poznato – ,,Golubići, iznad situacije,, – jer, 15. februara na Dan državnosti se ne umire. To je dan u kome se rađa. Tog 15. februara, na praznik Sretenja Gospodnjeg, odletela je naša ,,Golubica,, pravo u naručje Hrista, u mesto svetlo, u mesto cvetno, noseći pesmu anđelima.
Mir duši vašoj, draga Gospođo Profesorka.

Biljana Đurović

Slovo nad odrom 21. februara 2020. na Novom groblju u Beogradu

Komemoracija Mariji Simonović 28. februara na FSU

Komemoracija povodom smrti profesorke Marije Simonović održaće se u petak, 28. februara, u 12 časova, u amfiteatru Fakulteta savremenih umetnosti.