U umetnički vrednoj pozorišnoj praksi forma je često sadržaj, oblik i struktura su znaci koji su izraz ideje, pa se tako može reći da je i izbor monodramske forme vid određenog značenja. Semjuel Beket, taj veseli pesnik beznađa u čijem je delu ljudska samoća jedan od glavnih motiva i mesto traženja odgovora na pitanja o (be)smislu postojanja, kroz monodramsku formu (npr. „Krapove poslednje trake”) tragao je za značenjima samoće kao prostora istraživanja ličnih sećanja i (pod)svesti.
U aktuelnoj pozorišnoj produkciji monodrama glumice Milene Predić „Čovečice”, premijerno izvedena u okviru 31. BELEF-a, za koju se može reći da predstavlja ženski odgovor na „Knjigu o Milutinu” Nenada Jezdića, takođe monodramsko scensko čitanje istorijskog romana koje već niz sezona izaziva ogromno interesovanje publike, izraz je neposustajuće ženske snage. Monodramska forma „Čovečica” može se posmatrati kao izraz ideje da su žene u tim burnim ratnim vremenima prve polovine dvadesetog veka bile osuđene na sebe, odnosno da su bile stubovi porodice, prinuđene da ratna iskušenja izguraju samo na svojim plećima.
Poslednjih godina pojavio se zanimljiv, može se reći trend osobenih monoloških omnibusa, odnosno produkcije predstava zamišljenih kao skup izvođenja monodramskih tekstova. Prateći tezu da je izbor forme značenje, ovi monodramski omnibusi su višestruko inspirativni za tumačenje.
Monodramska forma je u vremenu pandemije, 2020. i 2021. godine, postala naročito rasprostranjena, simbolički izražajna i produkcijski izvodljivija. Zbog nametnute fizičke distance u kretanju, predstave sa jednim izvođačem postale su prisutnije iz praktičnih razloga, a može se dodati i to da je monodrama u vremenu kovida postala konkretan i simbolički odraz duha vremena, odraz sveta u kome smo bili prinuđeni da živimo, odblesak primoranosti na samoću, na lična suočavanja sa dubinama podsvesti, sa našim sećanjima i strahovima. Verovatno najreprezentativnija produkcija tog vremena u Beogradu bila je predstava „Lounli plenet” u Ateljeu 212, izašla u jeku društvenih ograničenja, prinuđenosti na poštovanje pravila fizičke distance i zabrane okupljanja više od sedmoro ljudi, sa neophodnim razmakom od minimalno dva metra. „Lounli plenet” je bio oblik imerzivnog performansa čiji su izvođači pisci Igor Koruga, Tanja Šljivar, Maja Pelević, Dimitrije Kokanov i Olga Dimitrijević, autori monodramskih tekstova koji su se na različite načine suočavali sa izazovima pandemije, sa težinom samoće i nošenja sa strahovima od bolesti i otuđenosti. Monodramska forma ovih tekstova je u tom trenutku, na vrhuncu pandemije, imala višestruki, konkretan i simbolički smisao. Tokom svakog izvođenja bilo je sedam gledalaca, u skladu za zahtevima za distancom, a doživljaj izvođenja tih monodramskih fragmenata o samoći zaista je bio katartičan, imajući u vidu okolnosti. Najupečatljiviji i najreprezentativniji deo predstave bilo je izvođenje teksta Igora Koruge, u tumačenju Olge Dimitrijević, na otvorenom prostoru, pored bočne strane zgrade Ateljea 212. Ovo emotivno, naročito prodorno parče predstave naslovljeno „Moja korona”, otkrivalo je Igorova bolna, stvarna iskustva borbe sa virusom, tmurnu realnost bolnica, nespokojstvo i strahove, ali i društveno-politička značenja bolesti i imuniteta.
Pandemija je monodramsku formu gurnula u simbolički centar savremenog pozorišta, dajući joj naročitu važnost, pri tome se nadovezujući na već dobro utaban put simboličke važnosti monodrame. I pre kovida je naše tehnološko društvo bez sumnje stvorilo uslove da monodramska forma scenskog izvođenja postane odgovarajući odraz pozicije ljudskog bića u svetu. Od kraja devedesetih godina, kada je korišćenje interneta polako počelo da se uvećava, da razvija virtuelne društvene mreže putem kojih čovek sve više komunicira, zanemarujući stvarnu, fizičku socijalizaciju, i kroz sve korenitiju upotrebu „pametnih” mobilnih telefona, koja je još agresivnije počela da briše potrebe za različitim vidovima materijalnih praksi, monodramska forma postaje „zeitgeist”, odraz sve dubljeg otuđenja čoveka od zajednice, njegovog preusmeravanja ka sebi samom i njegovim tehno produžecima.
Neposredno pre početka pandemije, na sceni Bitef teatra izvedena je predstava „Kretanje”, za koju se može reći da je anticipirala „Lounli plenet” zbog strukture spoja monodramskih fragmenata, kao i mobilne pozicije gledalaca. Nastala prema tekstu Dimitrija Kokanova, koji je dobio Sterijinu nagradu za ovaj komad, predstava „Kretanje” sastavljena je od pet monologa koje su izvodili glumci Ana Mandić, Aleksandar Đinđić, Jelena Ilić, Milica Stefanović i Pavle Mensur. Oni su igrali intimne ispovesti na različitim mestima – od kluba Bitef teatra, preko toaleta, pa sve do improvizovane spavaće sobe. Otkrivali su nam strahove od čežnje i gubitka ljubavnika, od starosti i propadanja tela, od društvenih očekivanja, tehnologije, ali i sećanja. Tridesetak gledalaca podeljeno je u pet grupa koje su se kretale kroz različite lokacije Bitef teatra, kao što su se i malobrojniji gledaoci „Lounli pleneta” kretali po različitim prostorima Ateljea 212.
Pored „Kretanja” i „Lounli pleneta”, na sceni Bitef teatra postavljene su još dve predstave bliske forme – „Lepa Brena prodžekt” (2019) i „Sveta Prada” (2022), zbog čega se može govoriti o svojevrsnom trendu monodramskog omnibusa. Scenski tekst „Lepa Brena Prodžekt” je fragmentarne strukture, sastavljen od pet monologa koje su napisali ugledni dramski autori Olga Dimitrijević, Slobodan Obradović, Maja Pelević, Tanja Šljivar i Vedrana Klepica. Ovih pet tekstova proizvelo je pet različitih aspekata scenskog lika Lepe Brene koji se prepliću u izvođenju različitih glumica. Monodramski omnibus „Sveta Prada” nastao je prema tekstovima Tamare Antonijević, Olge Dimitrijević, Vedrane Klepice, Dimitrija Kokanova i Maje Pelević, prema ideji autora predstave Vladimira Aleksića i rediteljke Sanje Mitrović. Ovaj omnibus bavi se savremenom modnom industrijom, ispraznom pomodnošću džetseta, kao i nametljivom telesnošću, trgovinama izgledom i seksualnošću. Monolozi četiri junakinje otkrivaju različite aspekte značenja savremenog kapitalizma i džetseta, od pokušaja da se bude njegov deo do kritičkog i pobunjeničkog odnosa prema eksploataciji radnika. Radnja se odvija na stilizovanoj, elegantno dizajniranoj sceni Jasmine Holbus, određenoj neonskim svetlima. U centru je Pradina torba od krokodilske kože, koja ima funkciju svetog grala i statusnog simbola. Četiri junakinje oko nje sa strahopoštovanjem koračaju, obilaze je i zagledaju, gradeći lične ispovesti i iznoseći izazovna društveno-politička zapažanja. Živa igra veštih glumica Nade Šargin, Aleksandre Janković, Milene Predić i Anđelike Simić snima se kamerom i putem direktnog video-prenosa emituje se u pozadini, na velikom platnu. Njihova lica su u krupnom planu, čime se upadljivo pojačava emotivni doživljaj igre. One predstavljaju modne kreatorke, radnice, dilerke, žene tajkuna, različite karike u lancima proizvodnje i potrošnje. Nastupi su psihološki probojni; glumice uspešno prikazuju bedu života ljudi oslonjenih na brendove, prazninu koja se pokušava sakriti zvučnim imenima. Monodramska forma je ovde odraz usamljenosti u svetu selebritija i tehnološkog otuđenja.
Spoj monodramskih fragmenata u celinu jedne predstave karakteriše i dve nove produkcije Ateljea 212 nastale 2023. godine prema komadima stranih pisaca – „NLO” Ivana Viripajeva i „Obraćanje naciji” Askanija Čelestinija, zbog čega se može reći da trend monodramskog omnibusa nije nimalo lokalan.
Protagonista pirandelovske drame „NLO” je Ivan Viripajev (Svetozar Cvetković), koji snima film o ljudima sa iskustvom susreta sa vanzemaljcima. U formi niza monologa, oni živopisno i fino komički začinjeno opisuju ta iskustva, otvarajući pitanja značenja onostranog, normalnog i nenormalnog, religije, metafizike i ezoterije. Monološka forma njihovih ispovesti može se tumačiti kao znak njihove neuklopljenosti, postojanja na društvenoj margini, kao i teškoće da ta specifična iskustva podele sa svetom, da se izraze kroz dijalog. Polazište predstave „Obraćanje naciji” je zbirka poetskih monologa, ispovesti koje imaju naslove, ali nemaju konkretizovana imena likova, niti uputstva za izvođenje. Raspon tema je širok – od satiričnih prikaza sveprisutne kriminalizacije, korupcije i nasilja, preko etničkih i klasnih diskriminacija, pa sve do kritike agresivnog kapitalizma. Tekst je u naletima vrlo lucidan i komički efektan, bajkovit i kritički podsticajan u pogledu razumevanja naličja našeg sveta, čije se lice u medijima predstavlja u lažljivo blistavom obliku.
A za formu monološkog omnibusa ovde se takođe može reći da je izraz paradoksalne nemogućnosti uspostavljanja dijaloga u našem globalizovanom svetu. Živimo u društvu preplavljenom komunikacijom, ali stvarne, funkcionalne odnose ne uspevamo da izgradimo.
Autor: Ana Tasić
