Plakat – Razvoj plakata (drugi deo)

linkadmin / / Blog / 17. 01. 2019.

Autor:  Doc. Marina Crnogorac Dimitrijević

Stručna oblast: Grafički dizajn

Nagli razvoj plakata započeo je sredinom 19. veka kad su postavljeni i prvi reklamni stubovi predviđeni za velike formate. Čast da na taj način izloži svoje radove u Parizu odmah je stekao slikar i grafičar Žil Sere. Po povratku iz Engleske, gde je usavršio tehniku litografije u boji, otvorio je štampariju i više nije razmišljao o pozivnicama i etiketama za tegle s džemom koje je nekada crtao, već o modernim plakatima. Kao uzor nametnuo mu se plakat Frederika Vokera „Žena u belom” koji je zbog novog stila 1871. godine u Londonu izazvao veliko oduševljenje.

Sledeći taj način, Sere je u velikim kompozicijama slavio žensku lepotu, naglašavajući da voli velike formate (na primer 2,4 metra) jer na njih mogu da stanu figure žena u prirodnoj veličini. Kao prvi profesionalni umetnik plakata na svetu, uradio je blizu hiljadu plakata koji su dugi niz godina ukrašavali Pariz dajući mu posebnu privlačnost. (1)

Za vreme „Belle Epoque” krajem 19. veka, mnogi ozbiljni i ugledni umetnici pridružili su se Sereu i plakat je doživeo prvo „zlatno doba”. Kad je čuveni slikar Anri de Tuluz-Lotrek 1891. godine po narudžbini direktora „Mulen ruža” nacrtao plakat gde igračica La Guli u zanosu igre otkriva belinu donjeg rublja, izazvao je veliki skandal.

„Liga za vrlinu i moralnost masa” požurila je da prekrije sve primerke, ali već je bilo kasno – pored ulica plakat je osvojio i naklonost publike.

U narednih deset godina, Tuluz-Lotrek je uradio 368 litografija, gde je umesto „zaslađenih” tema najčešće prikazivao polusvet („demi-monde”) i scene iz noćnog života kabarea, klubova, kan-kana… (2)

Tih godina, kad je plakat sticao privrženike, neki umetnici savladali su „krizu savesti” i pristali su da im se na slikama dopiše naziv nekog proizvoda i taj rad upotrebi u reklamne svrhe. Na tu ideju prvi je došao direktor preduzeća „Pears’ Soap”, koji je ubedio slikara Džona Milejza da ustupi svoje delo – portret dečaka koji pravi mehuriće od sapunice – da bi se njime reklamirao sapun. (3)

U isto vreme pojavio se i veliki broj crtača koji su bestidno krali ideje i rešenja velikih umetnika.
U vrhu liste najviše kopiranih našao se slikar Alfons Muha, koji se proslavio pozorišnim plakatima s likom glumice Sare Bernar, a potom i reklamnim plakatima za „Nestle”, proizvođače paste za zube, šampanjca, piva, mleka u prahu… Njegov stil toliko se raširio da je postao uzor za tkanine. (4)

Međutim, nakon što je 1894. godine plakat stigao u Ameriku, slikar Obri Berdsli postao je ličnost bez premca u broju likovnih dvojnika. Iako je u Engleskoj uradio samo dva- tri plakata
za svoje prijatelje, ostavio je neverovatan utisak. Svaki gradić u Americi imao je makar jednog umetnika „tipa Berdsli”, dok im se u velikim gradovima nije znalo broja.

Kao nova, važna grana umetnosti, plakat se našao u središtu zbivanja. Pored održavanja izložbi plakata, njime su se bavili specijalizovani časopisi, galerije, berze, kritičari, klubovi kolekcionara… Pošto su pojedini stvaraoci postali legende još za života, stekli su veliki broj obožavalaca koji su čekali priliku da plakate skinu sa zidova i odnesu kući. U tome su se posebno isticali kolekcionari mada su oni radije jurili štampare i plakatere, pokušavajući da ih podmite.

U isto vreme, među trgovcima pojavili su se crnoberzijanci, ali i falsifikatori, koji su vešto izrađivali najtraženije primerke. Iako u manjem broju, postojala su i društva neprijatelja plakata – oni su zahtevali da se plakati „likvidiraju”, da se njihovo divljanje ukroti, da se na „golišavim” figurama boginja i običnih žena docrta odeća…(5)

Drugo zlatno doba plakata bilo je dvadesetih i tridesetih godina 20. veka i njemu su posebno doprinela dva velika imena: E. Maknajt Kaufer u Britaniji i A. Muron Kasandr u Francuskoj.

U to vreme potrošačko društvo, vezano za masovnu proizvodnju, postalo je zavisno od reklama, pa su veliki uspeh imali plakati za automobile, benzin, piće, slatkiše, turističke agencije, industriju zabave – posebno film. O svemu tome brinuli su stručnjaci, a ne kao nekad vlasnici preduzeća, pa je zbog toga proučavan psihološki uticaj na mase. Sva saznanja o ubeđivanju i delovanju na razum i osećanja iskorisćena su u ratnim i političkim plakatima koji su se, nažalost, u novom dobu omasovili.

Umesto razvijanja potrošačkog društva, Prvi svetski rat (1914-1918) doneo je razaranja i novu ulogu plakata. Na samom početku vlast se pitala da li će delovati neozbiljno ako se ljudi pozovu na regrutaciju „na isti način na koji se pozivaju da kupe pekmez”. Međutim, veliki uspeh britanskog plakata iz 1914. godine „Potreban si svojoj zemlji!”, odbacio je sve sumnje.

Slični plakati s prstom uperenim ka posmatraču pojavili su se u Italiji, Austrougarskoj, Rusiji, ali nijedan nije doživeo neprolaznu slavu američkog plakata „Ujka Sam”. Dok ga je crtao 1917. godine, Džejms Montgomeri Fleg pozirao je sam sebi u ogledalu i nije ni slutio da stvara plakat koji će dostići najveći broj štampanih primeraka u istoriji. Kasnije, „Ujka Sam” je ponovljen u Drugom svetskom ratu, ali i šezdesetih godina 20. veka u vreme „pop-arta,” i uvek je privlačio pažnju. (6) 

Nakon poziva za regrutaciju, pojavili su se plakati za pomoć izbeglicama, borcima i ranjenicima, gde je u većini slučajeva rat idealizovan. Umetnici koji su prikazivali pravu, surovu sliku rata, poput Frenka Brengvina u Britaniji, kritikovani su i proglašavani za „nepogodne”.

U isto vreme u Americi je Odeljenje za likovni publicitet brinulo o plakatima koji su rađeni u velikom broju kako bi jačali rodoljublje. (7)
I tokom Drugog svetskog rata plakat je, uprkos vestima koje su stizale s radija, bio veoma rasprostranjen. Okupatorska vlast izlagala je plakate javno da bi narod obavestila, upozorila i zastrašila, dok su se borci za slobodu oglašavali tajno. U tom poslu učestvovali su i saveznici. Recimo, italijanski plakat „Nemci napolje!” štampali su Amerikanci, dok su plakat za lojalnost Musoliniju štampali Nemci.

U nacistickoj Nemačkoj plakati s tekstom „Izdajnik je ko kupuje od Jevrejina” pojavili su se jos tridesetih godina 20. veka kako bi podsticali strah i mržnju prema Jevrejima. Inače, nacisti su za svoje mračne ciljeve koristili tehnički veoma dobro urađene plakate, pa ne čudi što su pod dejstvom propagande čak i deca špijunirala svoje roditelje.

Za vreme Drugog svetskog rata kao najzapaženiji slikar plakata u Americi istakao se Abram Gejmz. Kad je kao dvadesettrogodišnji mladić otišao u vojsku, postavljen je na mesto umetnika odgovornog za plakate u Ministarstvu rata SAD. Njegov prvi ratni plakat nastao je posle šokantnog susreta s vojnom spavaonicom. Svojim drugovima vojnicima obratio se porukom: „Peri noge!” Kasnije, Gejmz je uradio oko sto plakata, a jedan od njih upozorava: „Tvoje pričanje može da ubije tvoje drugove!”(8)

U okupiranoj Jugoslaviji, posebno u Beogradu, ratni plakat postao je deo svakodnevice. Već prvi nemački „Oglas o zauzetoj jugoslovenskoj teritoriji“ izdat u Beogradu 14. aprila 1941. godine , u drugoj tački definiše „…cepanje i povređivanje zalepljenih objava…“ kao delo sabotaže i nasilja koje će se najstrože kazniti. (9)

Od tog dana ratna propaganda postala je deo života Beograđana, oblik terora koji ih je pritiskao podjednako kao i stotine drugih briga koje sa sobom nose rat i okupacija. Objektivne ratne okolnosti bitno su ograničavale javnu komunikaciju, time i propagandne domete nemačkih vlasti. Kontrolisana i restriktivna upotreba privatnih radio aparata, stereotipna štampa bez ugleda i uticaja, filmski žurnali i nasilna sredstva javnog oglašavanja (razne forme fiksnih i mobilnih razglasa) nisu ostavljale veliki izbor u sredstvu masovne političke propagande koju je trebalo sprovesti prema Beograđanima.

Plakat se pokazao kao dobrodošlo i efikasno rešenje neposredne distribucije poruka, informacija i ideoloških kodova do kojih je okupatoru stalo. Ratni plakat u Beogradu, od prvog objavljenog 14. aprila 1941. pa do poslednjeg, izdatog deset dana pre konačnog oslobođenja grada 1944. godine, postao je prvorazredni informativni medij i asocijativni sinonim vizuelne identifikacije urbane scene u javnim uslovima. (10)

Plakati protiv Jevreja i komunista pokrivali su sve državne ustanove, bioskope, kafane, trgovine, hotele, železničke stanice… U isto vreme mreža ilegalnih partizanskih štamparija izrađivala je plakate malog formata, u tehnici linoreza, obično u crnoj i crvenoj boji. Slike boraca, ranjenika, napadača i žrtava, praćene su parolama koje pozivaju na borbu za oslobođenje. Nažalost, plakati od 1918. do 1941. godine koji su čuvani u Narodnoj biblioteci u Beogradu, većinom su uništeni u bombardovanju. Posle oslobođenja, nova vrsta plakata pozivala je na radne akcije za obnovu zemlje, upis narodnog zajma, proslave 1. maja – praznika rada, opismenjavanje… Na njima su se mogli videti dimnjaci, zastave, „radnik Herkules”, srp i čekić, petokraka… Poplava sličnih plakata zahvatila je i Kubu i Sovjetski Savez, gde su „ulični udžbenici” pozivali na nove radne pobede uz parole tipa „Revolucionari se nikad ne predaju!”

Političke stranke nastavile su da vode „rat plakatima” koji su se, zbog snage ravne „udarcu pesnicom u oko”, pokazali kao veoma uspešni u pridobijanju glasača.

Tokom poslednjih sto godina plakat se uprkos ratovima i razaranjima, afirmisao kao živ i neophodan faktor koji informiše, upozorava, podstiče, upućuje i vaspitava najšire slojeve društva.

Kad je posle Drugog svetskog rata došlo do naglog procvata televizije, mislilo se da će plakat nestati. Ali, desilo se upravo suprotno! Osim što je postao dopuna televizijskim reklamama, plakat je šezdesetih godina preko umetničkog pravca „pop-art” ušao u modu.

Pravo ludilo vladalo je za radovima Endija Vorhola, a preštampavani su i plakati iz Prvog svetskog rata, plakati Obrija Berdslija, filmski i cirkuski plakati iz dvadesetih godina, nostalgični plakati za korsete i gimnastičke vežbe s kraja 19. veka… Čak je i plakat za izložbu plakata u Švedskoj uramljen i u Londonu prodat po dobroj ceni.

Uporedo s „pop-artom” pojavili su se „hipi” plakati: živopisni, zbunjujući, s jakim komplementarnim bojama i efektima kaleidoskopa. Najčudnije je što su oni, iako namenjeni manjini – ljubiteljima psihodeličnog stila, izuzetno prihvaćeni u industriji mode, tekstila, filma…

Ubrzo zatim pojavile su se uveličane fotografije pop-zvezda, fudbalera, glumaca, romantičnih predela, zalazaka sunca, nagih lepotica… Svaka uveličana fotografija nazivala se plakatom, posterom, koji su se toliko dobro prodavali da su SAD donosili godišnji promet od 3-4 miliona dolara.

Danas stvaraoci plakata koriste iskustva svojih prethodnika, ali ne zaboravljaju činjenicu da je tempo života veoma brz i da prolaznici nemaju vremena da stoje ispred plakata i dive im se. Zato se moderan plakat oslanja na što veću sliku, jarke boje i nekoliko ubedljivih reči tipa „Pivo je najbolje!”. Pomoću nove računarske i štamparske tehnologije sve više se upotrebljavaju džinovski „bilbordi” iako stručnjaci za bezbednost saobraćaja naglašavaju da se njima odvlači pažnja vozača.

Od kada je stupio na istorijsku pozornicu, plakat je do danas veoma izmenio izgled. Ipak, svi primerci koji su uspeli da se sačuvaju i pored izlaganja kiši, vetru, cepanju, prelepljivanju, imaju nešto zajedničko: oni su „ulične slike i uždbenici”, ali i više od toga – svedoci i simboli svog vremena iz kojih se može čitati istorija.

	Predupisni ROK je otvoren.
	PRIJAVI SE I POSTANI DEO KLASE 2025/26 »

	Registration IS open.
	APPLY AND BECOME PART OF THE CLASS OF 2025/26 »