Pozorišna kritika – ugrožena vrsta | Fakultet savremenih umetnosti

Pozorišna kritika – ugrožena vrsta

Andjela Petrovic / / Blog / 11. 06. 2024.

Bez dileme se može reći da je pozorišna kritika danas u Srbiji ugrožena vrsta. Ona postoji u dnevnim novinama, nedeljnicima, u stručnim pozorišnim časopisima („Teatron”, „Scena”), elektronskim medijima (radio, televizija, na kanalima RTS-a), kao i u sferi interneta. Ipak, prostor za kritiku nije zadovoljavajući. Kritičari se, generalno gledano, slabo plaćaju, i svakako ne bi mogli da žive od svog kritičkog rada. Pored toga, stiče se utisak da je oštrica srpskih kritičara otupela u poslednje vreme, naravno, čast izuzecima. Ređe se može pronaći „negativna” kritika, kritičari sve češće izbegavaju da eksplicitno napišu da je predstava slaba ili njeni pojedini aspekti, što je upadljiv problem. Kritika ne bi trebalo da bude samo analiza uspelih ili vrednih strana predstave, što podrazumeva prećutkivanje njenih nedostataka, a to je u poslednje vreme sve češće. Za to u određenoj meri ima opravdanja, ako se imaju u vidu okolnosti pandemije i neosporne, opipljivo otežane produkcije, koja neminovno nameće veću blagost u procenjivanju estetskih vrednosti dela. Ipak, i u takvim okolnostima uvek postoji način da se suptilno iskaže i „negativno” mišljenje.

Kritičari i kritičko mišljenje jesu potrebni, kritika je neizbežan saputnik pozorišta. U poplavi nepromišljenih, nekritičnih PR tekstova o umetničkoj produkciji, koji danas definišu medijski prostor, kritika je neophodan dokument o stvarnim vrednostima produkcije. Ona daje stručnu analizu značenja predstave, njenog konteksta, kao i razlika između okolnosti nastajanja teksta i predstave, te je kao takva opipljiv putokaz ka stvarnom tumačenju i razumevanju pozorišnog dela.

Naravno, proces čitanja i recepcije kritike treba da podrazumeva i prisustvo distance prema napisanim rečima i izrečenim sudovima. Uvek treba imati na umu da je kritičar individualac, osoba sa ličnim stavovima, afinitetima, senzibilitetima, više ili manje fleksibilnim. Kritika je, drugim rečima, uvek objektivno-subjektivan sud, sa naglaskom na subjektivnosti. U proceni vrednosti umetničkih dela čist, objektivan sud ne postoji.

Umetnici i producenti često ne trpe kritičare, nipodaštavaju ih i proglašavaju nebitnim. Poznata je izreka da je samo mrtav kritičar dobar kritičar. O tome lucidno raspravlja hrvatska pozorišna kritičarka i teatrološkinja Sanja Nikčević u knjizi „Pozorišna kritika ili neizbežni saputnik”. Autori i producenti ne vole kritičara ni ako je oštar ni ako je blag, ni kada piše o predstavi, a još više onda kada ne piše („ko i šta daju njemu za pravo da smatra da o njihovoj predstavi ne vredi pisati…”). Oni ne žele da prihvate kritičko mišljenje, niti relevantnost kritičara, braneći takav stav često neosnovanim argumentima. Tvrde da su kritičari maliciozni, neobrazovani, nebitni, frustrirani neuspesima u osnovnim poljima svojih profesija, ali i privatnih života, te da su u oblasti kritike konačno pronašli zadovoljenje. Oni takođe često tvrde da kritika ne postoji ili da je nebitna. Paradoksalno je (i zbog toga posebno zanimljivo) to da oni koji šire takve neistine zapravo (tajno) čitaju kritike, zvanično tvrdeći da ih one ne zanimaju.

Sa druge strane, publika koja zaista ide u pozorište, koja ga suštinski voli čita kritike, jer su one zapravo jedini validan trag o vrednostima dela. Gledaocima je potrebna preporuka, potrebno im je da provere mišljenje o predstavi sa osobom koja ima više iskustva od njih u gledanju, tumačenju i procenjivanju pozorišta.

Večno aktuelne rasprave o tome da li je pozorišna kritika potrebna našem društvu automatski potvrđuju značaj njenog predmeta, ukazuju na važnost kriticizma u javnosti. Da kritika nije tako bitna, niko je ne bi ni dirao, da kritičari nisu važni, niko se njima ne bi bavio, bili bi ostavljeni da životare u tami ignorancije, ne bi ih vređali, ne bi ih proglašavali za personu non grata. No, kako to nije slučaj, već naprotiv, jer se o kritici i radu kritičara govori i ne prestaje se sa kritikom kritike, ne treba jači dokaz o potrebi za njom.

Kritičari javno izražavaju svoje mišljenje o delu, a sa time neminovno izazivaju i polemike, naročito onda kada su hrabri i direktni. A polemike su važne, jer jačaju razvoj kritičkog mišljenja, koje nedvosmisleno doprinosi dubljem, suštinskom razumevanju umetnosti i njenih funkcija.

Autor: prof. docent Ana Tasić