Profesor FSU Đorđe Stanojević nastavlja sa svojim umetničkim radom. U Novom Sadu je u petak, 18. oktobra, u galeriji „Bel Art” otvorena njegova izložba „Voćnjak”.

Ovo je 34. samostalna izložba profesora Đorđa Stanojevića, a izložbu je vodila i odabrala radove Aleksandra Lazar, naš kustos koji godinama živi i radi u Londonu.

Izložba radova koji povezuju naučne i umetničke procese

Tema izložbe je voćnjak. To je poslednja serija slika koju je Stanojević napravio u toku leta 2019. godine. Izložba je izazvala veliku pažnju kako stručne, tako i naučne javnosti. Razlog je taj što se Stanojević već godinama bavi povezivanjem prirodnih i umetničkih procesa.

Kustos Aleksandra Lazar o izložbi:

Od trenutka kada upoznate radove Đorđa Stanojevića, susrećete sa strasti prema prirodi ne kao apstraktnoj kategoriji, već kao habitatu koji delimo sa drugim organizmima, materijama i energijama koje utiču na oblik i tok života. Kroz novu seriju „Voćnjak” umetnik nastavlja svoje istraživanje vitalnosti i nestabilnosti materije kroz blisko promišljanje simboličkih preseka koje nalazi na spoju kulture i prirode.

Voćnjak nije samo izobilje bogate žetve već i prostor definisan radom tokom čitave godine. Poput voćnjaka iz Rilkeove poeme, to je sve što ima težinu i sve što hrani. Kao i umetnost, voćnjak je prostor neprekidne i predane pažnje, prostor koji takođe predstavlja naše brižno rekreiranje prirode. Uloga voćnjaka je menjanje svesti kroz empatiju sa prirodnim pojavama. Rečima Hermana de Vrisa: „Koja je razlika između beaux arbres i beaux arts?”… Botanička bašta je, dakle, umetnost, jer predstavlja osvešćenost u samom procesu osvešćenja, a u njoj takođe pobuđujemo čula (vid, miris, osećaj, ponekad zvuk i ukus).

… Idući dalje od prethodnih serija („Tokovi”, „Sonar”, „Čarobna šuma”), gde je fokus bio na proticanju energije kroz prirodu, u seriji „Voćnjak” Stanojević koristi biljnu maglicu kao metaforu za ispitivanje entelehije (princip samoorganizovanja materije, Hans Driš) i stvaralačkog agensa materije („élan vital” kod filosofa Anrija Bergsona). Boja sazrevanja tako dobija drugu dimenziju (evocirajući „Ozirisove zelene i Saturnove bele” iz lirike Hroma Dereka Džarmena), dostižući vrhunac u eterično ljubičastom. U staro doba, šljive su se skupljale u korpama obloženim koprivom da se ne bi oštetila maglica, te su se na taj način čuvali ukus i svežina. Tu opet pronalazimo proces čuvanja celovitosti bezgrešnosti kao i kod vrta: čednost i netaknutost koje čuvaju čistotu sadržaja. (Aleksandra Lazar, nezavisni kurator i umetnički konsultant)

Postavku u galeriji „Bel Art” možete pogledati do sredine novembra.