Savremeno društvo karakteriše jedan opšti odnos prema napretku i nesumnjivom stremljenju budućem, bez nekog konkretnijeg i ozbiljnijeg preispitivanja iskustava koja možemo vezivati za tradiciju ili prošlost. Shodno tome, pojedine pojave u savremenom društvu mogu se činiti anahrone i neopravdane. Ipak, postavlja se pitanje da li je to zaista tako.

Oživljavanje istorije

Ono o čemu ovde želimo govoriti jeste ono što se na engleskom naziva reenactment ili living history, a što ćemo za potrebe ovog teksta imenovati uslovno kao istorijska rekonstrukcija. Problematika ove pojave tiče se potrebe pojedinaca da rekonstruišu istorijske periode, i na praktičnom planu provere znanja, iskustva, i pojedine načine i uslove života ljudi iz prošlih epoha.

Ovakav pristup dobio je i svoj legitiman naučni okvir u kontekstu onoga što se naziva eksperimentalnom arheologijom. Pojedini projekti ovog tipa, kao što je izgradnja zamka Gidelon u Francuskoj, postali su svetska senzacija, a neki su i pretočeni u popularne televizijske emisije.

U tom smislu, čini se da se, bar sa naučne tačke gledišta, odnosno iz perspektive potrebe razumevanja iskustava prethodnih epoha, a u kontekstu same eksperimentalne arheologije, ovakve pojave mogu opravdati i u savremenom društvu. Ipak, jedan sasvim drugi aspekt onoga čime se ovde bavimo izlazi u prvi plan. To je, pre svega, nastanak svojevrsne subkulture koja prati ove pojave.

Subkulture kao odgovor na globalizaciju

Subkultura se tu javlja kao sasvim savremen fenomen i na poseban način legitimiše bilo koju pojavu koja je u stanju da oko sebe generiše zajednicu koja bi se mogla tako imenovati.

U današnjem društvu, današnjoj civilizaciji, ili današnjoj kulturi, koja se sasvim sigurno i, za sada, neopozivo, može razumeti kao globalna, problem diferencijacije i pluraliteta se često postavlja u žižu interesovanja različitih studija, pristupa, pokreta.

Ipak, pluralizam koji bi se zasnivao na tradicionalnom razumevanju različitosti, a koje se, u najvećoj meri, baziralo na lokalnim kulturnim identitetima različitih zajednica, koje se mogu razumeti kao etničke, nacionalne, ali koje su, pre svega, definisane prostornim granicama, bilo da su one regionalne, državne ili mesne, čini se da je u velikoj meri osuđen na neuspeh.

U trenutku globalnih medija i sistema komunikacije, u kom protok informacija nema značajnije prepreke, skoro da je nemoguće formirati odvojene kulturne identitete koje bi se bazirali na različitim odvojenim prostornim celinama.

Sa druge strane, jedan novi pristup pluralitetu identiteta čini se da ne samo da ima osnova, već uveliko i živi u savremenom društvu, iako još uvek, bez obzira na to što je prepoznat, nije dovoljno ozbiljno shvaćen. Smatramo da su subkulture odgovor savremenog čoveka na potrebe bogatstva, diferencijacije i pluraliteta kultura i identiteta.

Savremeno kulturno raslojavanje

Posmatranje bilo kog fenomena, od proizvoda popularne kulture, do istorijskih epoha, događaja ili ličnosti, a koji je u stanju da oko sebe generiše subkulturu, dobija potpuno novi značaj.

Naime, bilo da je reč o naučnofantastičnim sagama kakvi su Ratovi zvezda, ili o želji da se oživi život srednjovekovnog čoveka u Evropi, problematika koja nadilazi prostu pojavnost popularnosti koju takvi fenomeni proizvode tiče se sasvim savremenog trenda diferencijacije kulture koju doživljavamo opštom i globalnom.

Ovaj proces raslojavanja kulture, njenog usložnjavanja i obogaćivanja, ovaj put, dešava se ne na horizontalnom planu, ako tako možemo razumeti tradicionalni princip razlikovanja baziran na prostornim zajednicama, već na vertikalnom planu. Shodno tome, u čitavom svetu možemo nailaziti na iste ili slične subkulture, ali će se one, međusobno, razlikovati.

Globalna civilizacija onemogućila je prostorno razlikovanje, ali je u okviru nje razvijen jedan sasvim novi sistem generisanja različitosti identiteta, koji možemo razumeti kao kvalitativan, a ne prostoran.

U tom smislu, potreba da se rekonstruiše jedan segment srednjovekovne istorije čini se kao sasvim savremen fenomen ako bi se posmatrao u kontekstu subkulture, što i jeste. Poseta jednoj manifestaciji tog tipa otklanja svaku sumnju.

Povratak „običnom” čoveku i njegovom svakodnevnom životu

Grupe ljudi koje se susreću na takvim manifestacijama dolaze iz najrazličitijih delova sveta, govore različitim jezicima, ponekada čak nisu u mogućnosti da se sporazumeju, ali milje u kom se nalaze, elementi njihove subkulture, omogućavaju im da se dovoljno dobro razumeju i da potpuno nesmetano dele vrednosti koje poštuju.

Ono što su bili elementi kulture neke protekle epohe, na sasvim novi način, postaju elementi jedne subkulture na osnovu kojih se njeni učesnici prepoznaju, cene, razlikuju, stratifikuju. Celokupan sistem vrednosti i pravila, koji se može zasnivati na istorijskoj preciznosti opreme koja se koristi, ili njenom kvalitetu i izgledu, formira jedno mikrodruštvo, i jednu mikrokulturu, u okviru kojih svaki pojedinac vrlo brzo i nedvosmisleno zauzima svoje mesto.

Shodno tome, u razumevanju savremenog društva, kulture, pa i umetnosti, postavlja se potreba razumevanja ovakvih fenomena i njihove participacije u našem stvaralaštvu. Subkulture se, vrlo često, doživljavaju kao fenomeni sa ruba kulture, a ipak, savremena visoka kultura, koja se postavlja kao dominantni diskurs, u velikoj je meri odvojena od stvarnosti, svakodnevice i realnih konzumenata.

Subkultura to nije, i kao takva, čini se da može predstavljati put novog budućeg preokreta u opštoj umetnosti i kulturi čiji bi cilj bio njihov povratak „običnom” čoveku i njegovom svakodnevnom životu.

Autor: profesor Đorđe Mandrapa, šef katedre na odseku Dizajn